Stapam se sa nebom, Sneg mi upija kožu. Valovi mrse kosu, Oluja raznosi na one obale, Na obale u kojima počivaju sve one prigušene tajne, Tajne obaviljene šljunkom, Koje se nalaze u okeanu zaborava. Plutam u svojoj lađi sećanja, Talasi udaraju u stenu ambisa, Ambisa zamrznutog od leda, Svojom rukom već zarđalom Otvaram ponore drugog kraja...
-Dobro, i šta si mu poklonila za rođendan? -Pesmu. -Samo to? -Kako to misliš, samo to? -To je nešto više. -Naravno da jeste nešto više. -Nije mi jasno. Zašto mu pišeš ako znaš da te ne čita? -Pišem mu zbog sebe. -Tako trošiš mnogo više, nego da si mu kupila poklon. -Verovatno. Ali kako...
Tih je dana mladi, zaneseni ulični hodač, pisac, istraživač, naučnik, sve u svemu doktor anksioznosti i sanjarenja Mančmelov (kako su ga svi zvali), vreme provodio po barovima, ulicama i klupama Zemuna. Bio je opsednut smrću, jer je i sam osećao da je za njega život...