Kad gaziš od dvadesete do tridesete najbitnije je da se ne plašiš. U tome je valjda fora. 2007. „O zašto, čudo moje, odlaziš od mene da bi nekom drugom bila samo žena?“ Piše na zidu iznad Leinog studentskog kreveta. To je naša dijagnoza loše načinjenog izbora. Dijagnoza straha....
Imam dete u torbi. Ne znam da li je dečak ili devojčica. Kažu, ako ti stomak ide nalevo onda je dečak. Ako ti je stomak „šiljast“ onda je sto posto devojčica. Možeš da vrtiš burmu na nekom lančiću iznad stomaka – ako se klati horizontalno, devojčica,...
– Mnogo ti skup ovaj lek – požalila se jedna Ciganka mojoj mami. Ljudi imaju tu simpatičnu naviku da preskoče lekara i da se posavetuju sa farmaceutom. Apotekar nam je prijatelj, lekar na dohvat ruke, trgovac, „dušmanin“ zbog kog je baš naš lek toliko skup. Apotekar...
Živeli smo u malim stanovima, u četvorokrevetnim studentskim sobama. Sa čudnim stanodavcima i još čudnijim cimerkama. Imali smo male godine koje vrište da su velike. I dovoljno je bilo obući zelene pantalone i crvenu košulju da se Beograd pretvori u najlepše mesto na svetu. Čitali smo...
Nensi je rekla kako joj je dosta onih saveta kako da u pet koraka: središ svoj život, osvojiš njegovo srce, raskineš za sva vremena. Valjda zato što nikad ništa u životu ne dođe u koracima. Kad te dohvati uglavnom liči na cunami. Ostaneš bez hodanja, bez...
Znam da zvuči otrcano, ali ja stvarno volim svoju trudnu ženu. Ona je sada veća nego ikad. Okreće se kao morž u našem kauču svaki put kad okrene stranu romana koji čita. Kad stanemo na vagu – lažemo se. Ona kaže da ima manje, ja...
– Misliš da ljubav ima rok trajanja? – pitala me je Anđa. – Odakle sad to? – Bila sam na nekoj tribini „Da li ljubav traje večno?”, pa me zanima tvoje mišljenje. – Išla si na tribinu na kojoj su te ubedili da ljubav ne može da...
Dokle ćemo da se zezamo? Da hodamo na prstima pored uspavanih snova? Da se pravimo da dišemo dok se smog meškolji u našim plućima? Dokle ćemo da se pravimo da je normalno biti sam među ljudima? Dokle ćemo da se pravimo? I kad je postalo pogrešno...
Ovih dana se internet usijao od rastanaka. Ljudi odlaze. Računam, to sigurno nije lako. Rešiti se. Otići. Pisati pismo o tome. Računam, najteže je opraštati se. Rastati se. I uopšte nije lako čitati ta pisma. Prvo te obuzme neka žalost. Pa pomalo slegneš ramenima. Onda te iz...
Kad sam ga prvi put videla nisam mu zapamtila ime. Izgubilo se negde u mnoštvu pozdrava, kao da se poigrava sa mnom. Kao da je znalo da je to poslednje ime na svetu koje ću da zaboravim. Kada smo prvi put podelili čašu piva nisam znala...