Ne, nisam poludela kada sam videla koliko nepravde doživljavamo svakog dana. Samo sam sela mirno sa svojom šarenom šoljom za kafu i prihvatila gorku svakodnevicu. Nisam poludela kada sma čula da je Sanja diplomirala pre mene. Svi znamo kako. Niti kada je devojka koja se...
Daleka devojko, nema te. Ne znam šta se sa tobom zbilo. U usamljenoj noći, okupanoj mesečinom, ja te tražim. Jer mesečina ima boju tvog tena. U klasju žita što s vetrom pleše, ja te tražim. Jer klasje je kao tvoja duga kosa, što treperi vazduhom kad te...
Proći će, govorila je. Sama sebi, kome drugom. Lako je bilo ubediti svet. Trebalo je ubediti sebe. Na kraju krajeva, šta ona zna o njemu. Ništa što joj se ne bi svidelo, ništa što bi zavolela. Reka je tekla mirno; vetar nosio miris vrelog gradskog asfalta, sveže...
Kako definisati lepotu? Šta je ona za vas? Mnogi su pokušavali, svakog dana je prepoznajemo, a ne možemo je opisati i odrediti jednom rečenicom. Lepota je u svemu što prija našem oku i čulima, čemu se prepustimo ili na čemu se oko zadrzi. Čovek je...
Ja vas neću lagati, jer mene jesu. Na sopstvenim greškama najbolje se uči. Prvo sam mislila sa 20 trbušnjaka dnevno, napraviću čudo. Sa par krugova oko školskog nedeljno, ja kao treniram. U stvarnosti je mnogo teže. Danas je moderno trenirati i živeti zdravo, pa samo se o...
“Kada jednom obrišete ovaj razgovor, nema povratka.” Kako to ozbiljno zvuči, pomislila je; a ustvari je obično brisanje razgovora na Fejsbuku. I uvek se sledi kada treba da obriše njihov razgovor. Gotova da zaplače. Da se tako lako briše razgovor iz glave, srca, pamćenja. Koliko bi poruka imala...
Nisam želela da odrastem. Ali to izgleda mora. Želela sam da zauvek imam celo leto na raspolaganju, izležavajući se vazda na Suncu sa dobrom knjigom iznad lica. Želela sam da zimske noći zauvek provodim ušuškana pod ćebetom na kauču, sa šoljom čaja i knjigom ispod naočara. Da mogu da...
Već duže vreme želim da napišem ovaj tekst, ovu priču. Skoro koliko i pišem u Ovčici. Pišem jer bih volela da nekoga moje iskustvo motiviše. Mene bi. Pišem iako većinu vremena provodim na stolici pred kompjuterom i počela sam iskreno da prezirem to. Ali, ne...
Svakoga dana prinuđeni smo da igramo mnogo uloga, a da toga nismo ni svesni. Uloga deteta i roditelja, pripravnika, učenika i radnika, menadžera, brata, sestre, devojke ili dečka, uloga odgovorne osobe i buntovnika...
U podmukloj tami, dovoljno svetloj da papir zablista, moja duša joj večeras piše. Šapuće nežne reči, meke poput golubice. Okružen zgužvanim papirima poput mojih osećanja, smoždenim i ugnjavljenim od njene ruke, prenosim. Ko bi rekao da jedna tako elegantna, krhka ručica može da raspori grudi...