03 feb Ta neka Bg priča

Ovde samo rođene. Zapravo, ni tu ni tamo, nego između viceva o Mirijevu i divljenja ljudi sa sela. Kada smo krenule u Petu, bile smo klasične besnulje. Farmerke ispod guzice, skejterke koje mora keva da aminuje i mnogo dobro razvijeni frajeri od po 16 leta. Sada mi to sve deluje smešno, ali tada je to bilo sve i svja. Moja ljubičasta kosa sedela je u klupi tačno između pink pramenova i boje meda. Kasnije će upravo ta boja biti prozvana „usraosemeda“, ali to je sad već neka druga priča.

Blejanje u kraju, u školskom ili kod vrtića, podrazumevalo se, sve dok se nije pretočilo u „ozbiljnija“ sastančenje u kafiću gde ti odmah donose nes sa šlagom, jer si postao eksponat sa crvenom šoljicom i slamkom. Tu su se odigravale ljubavne drame u par pogleda, tu su se stvarala nova poznanstva sa nekim o kome si znao sve do RH faktora, tu su se rasturala prijateljstva. Sada je tu kockarnica. Neću reći da je „život kao kazino“, ali mogu da kažem da je dobar deo našeg u kazinu zatočen.

Kasnije je bilo trulo blejati po kraju. Truli su bili ne-izlazi-iz-kraja likovi. A mi smo išle u grad, i to ne više u Kozaru i Mek, već i mnogo dalje, do 25. maja na Povet ili možda čak i dalje. A opet sve isto, ti i on, on i ona, drugarica pravi pizdarije zbog tebe i ti joj to i dan danas pamtiš. I hvala joj. I hvala i njemu. Njoj za oslonac, njemu jer je naleteo sa 17, a ne sa 27.

Pa dolasci kući taksijem, pa odolasci u grad peške, jer ste sve pare popile i pojele. Pa spavanje u Komandnom centru, kako smo zvale jednu od naših kuća, pa spavanje na podu, pa buđenje sa „ukočenim vratom i tvrdim ramenima“ jer jastuka nema. Ili nespavanje, jer ti (ne)razvijeni do 5 šalje neke besmislene poruke o prijateljstvu, a ti se misliš kako ste, zaboga, sa 17 već prerasli takva sranja.

Onda odlazak na faks. Manjak vremena i obaveze. Neke nove priče. Nema više viceva da kiša ne pada u Mirijevu jer ne zna gde je, već oni ne znaju gde je. Nema pravih simpatija. Nema gurkanja laktovima, već samo udaranja. Nema poziva u 5 noću, nema brzine. Samo svakodnevne obaveze, pa ti je svaki dan kao Dan mrmota.

Nema leptirića, klecanja kolena, podrhtavanja glasa i poljubaca na Kališu ispod Pobednika. Nema blejanja na klupici ispod hotela Slavije, nema davalaca dukseva na Tašu, nema Kozare, manje je zaljubljenih kod Hrama.

Nema više vi širokih pantalona, jer su danas svi fensi. Retko kada vidim i skejtere kod Vuka ili brejkere u podzemnom. Nema ni klinaca koji se voze pokretnim stepenicama kao Radikali onomad. Nema tog duha.

Ali i dalje se smejem kada dođem na ta mesta. Samo tada opet osetim mir. Samo tada udahnem smogčinu punim plućima i kažem – hvala ti. I samo tada dopustim da te prisvajaju, druže, jer znam da smo samo mi tvoji, samo mi koji znamo miris Beograda posle kiše…kad god nas ona našla.

Autorka: Sanja Janković

Fotografije: dodaj.rs, presstiz.rs