29 mar Svi su oni Mare ili Džoni

Rekla mi je da je to Mare, Džonijev ortak. Rekla sam joj da sam takav neki scenario i očekivala. Nije razumela šta sam time htela da kažem, a mene je mrzelo da joj objašnjavam. Na kraju sam ipak pristala i počela: „Naime, priča o Maretu i Džoniju ti je stara koliko je sveta i veka. Da nije Kaina i Avelja i da se nisu poubijali, ovi bi bili jača priča. Teza o tome da svaka od nas ima Mareta ili Džonija, kao i da svaki Džoni ima Mareta ili Mare Džonija je toliko puta dokazana da je tvoje zbunjivanje oko mog predviđačkog umeća bilo potpuno besmisleno, ali šta sad. Naučićeš, vremenom.“ i pleženje za kraj.

Elem, Mare je bio jedan od onih likova iz kraja. Jedan od onih koje viđaš svakog dana, a ne znaš ni kako se zovu. Samo što sam ovog počela mnogo često da srećem. Da li je to sudbina ili je to što sam u prodavnicu išla okolo, ne znam, ali svakako sam već bila rešena da je to to. A još kada je Martina spomenula žurku na kojoj će biti i on i Džoni, znala sam da moram da idem.

A to veče je izuzetno lepo izgledao. Onako visok, sa lepim zubima i ružnim nosem bio je „nesavršeno savršen“  što bi rekao Cosmo ili neka sličana budalaština, i tako ja odlučih da se zaljubim.

Uz to reših i da odmah počnem da pijem. Jer kada je problem, čovek pije. Kad je dosadno, čovek pije. Kad je zabavno, čovek pije. Kad ga neko onako pogleda, čovek nastavlja da pije. A da bi se dodatno pribrao, izađe na vazduh. Samo što sam ja sad imala osećaj da je ovaj krenuo za mnom. Zapravo, znala sam to. Pomislila sam kakav glupan, pa vidim mu senku, a i šta radi tu iza, zašto samo stoji. I mislila sam još da ako se samo okrenem, neće biti dobro, napraviću neko sranje, jer uvek napravim kad mi se neko sviđa.

I stojim ja tu, na vazduhu, i ne mrdam. Samo ispijam pivo iz konzerve kao prava dama i trudim se da mi se ne pripiški, jer ću onda morati da mrdnem. Cupkam kao luda neko vreme, a onda zaključujem da tako više ne može. Neko dvoje staju tik uz mene, pa bi bilo logično da ja otpalim odatle da oni mogu da popričaju i tako to. I krećem.

Gledam levo-desno, senka se nije mrdnula. Okrećem se, korak, dva i podižem glavu. Konačno zbiram hrabrost i da se nasmejem, ali umesto toga zamalo da se lupim po čelu kad vidim Džonija koji stoji naslonjen na zid i pije neku brlju, dok izgovara da nije baš u stanju da se mrda odatle i da ga ne diram, jer mora da bude na vazduhu.

Ostala sam zatečena. Nije on stajao iza. U jednom trenutku mi je skoro pozlilo od napetosti, a vidi sad. Toliko sam se glupo osećala da sam počela histerično da se smejem i da se previjam, da bih na kraju počela i da plačem od smeha. Brisala sam suze, ali nije bilo šanse da se zaustavim. I Džoni se smejao kao sumanut, iako nije znao o čemu se radi. Glavu je sa zida preneo u vazduh, a dupe je spustio na pod i tresao se od smeha, ponavljajući da prestanem i da će povratiti, a ja sam, videvši ga, počela još gore da se smejem. Martina je istrčala da vidi da li ja to plačem, a kad je shvatila da se smejem samo me potapšala po ramenu i rekla „slični se pronalaze, nije vama lako“. Džoni se odjednom trgao, sa suzama u očima i rekao da mora da mi se izvini i da mi kaže da mi nismo slični, da sam ja Maretova „mala iz šesn’estice“ i da mi se izvinjava, jer mi ne zna ime, ali da se kune da trenutno ne zna ni svoje. A kada sam mu ja skrenula pažnju na to da zna moj broj zgrade, a da ostalo ne zna, on je nastavio da se valja po podu i da viče da je rakija za čoveka ili smrt ili lek. Zaključila sam da je odlepio iznad očekivanja, pa sam pokupila svoje prnje u vidu piva i ušla unutra.

Marko je u tom trenutku poljubio neku devojku. Njena haljina je bila izuzetno jarke boje. Primetila sam je čim smo došli na žurku, a evo ovo je bio drugi put. Bilo mi je nekako trulo to da gledam. Otišla sam do kuhinje po novo pivo kako ne bih pila onaj ugrejani kraj. Odskakala sam do tamo, napravila reciklažorazmenu i tu – tras, mimoilaženje. Ćao-ćao. I onaj neprijatan osećaj. Pa do malopre je bio tamo s njom.

Ej stani, pa nikad mi nisi rekla kako se zoveš!

Pa nisi me ni pitao kako se zovem.

Nisam?

Ne, nisi.

Pa dobro, kako se zoveš?

Zovem se ona iz šen’estice!

Lepo ime. Ubiću onog kretena pijanog.

Hvala, ni tvoje nije loše. Kako ono beše? Mare ili Džoni?

Molim? Izvini, ne čujem te.

Stampedo ljudi je prošao između nas, a sve urlajući uz Bajagu. Voz načinjen od ljudi je protutnjao, a ja sam odjednom skapirala da nemam više šta da mu kažem. I samo sam otišla. Voz mi je bio zid, konačno i ta glupost nečemu da posluži. Bilo mi je potrebno da se sklonim. Otišla sam na tarasu i zatekla Nikolu u istom onom položaju u kom je bio i kada sam ga ostavila. Bilo mu je bolje. Rekao mi je da od sad pije „samo nju, kiselu vodu“, jer se oseća prilično usrano. Rekla sam da ga razumem i naslonila se na zid blizu njega. Pogledao me je i nasmejao se. Rekao je da ne kenjam i da ga ne gledam tako, jer sam ja Maretova „mala iz šesn’estice“. Rekla sam mu da mi je to već objasnio i da ne brine. Naslonio mi se na rame i počeo da peva. Bilo je užasno, ali i zabavno. Slušala sam ga neko vreme, a onda sam i ja počela da pevam. Nije svitalo. Nije bilo ni sveća. Nije bilo romantično. Bilo je za oboje usrano. Pogledao me je još jednom i dodao vodu. Uzela sam gutljaj da nazdravimo i rekla mu kako se zovem. Nasmejao se i rekao „daj, ne zezaj, nikad ne bih pogodio, ipak ti naš nadimak bolje stoji“. I nastavili smo zajedno da se smejemo, samo što smo ovoga puta oboje znali zašto.

Autorka: Sanja Janković

Fotografije: Art about