22 okt SVETOGRĐE ?

Imao sam nepunih dvanaest

i nisam bio kršten.
Nisam imao nekih posebnih problema sa tom činjenicom.
Ponekad bi me neko od dece zajebavao
a ja bih tu zajebanciju prihvatio
osim u slučaju lošeg raspoloženja.
Tada bi zajebant završio u bari ili blatu.
Ni sa tom činjenicom nisam imao nekih posebnih problema
osim besnih roditelja blatnjavog derišta.

A onda je majka odlučila da me krsti
na nagovor nekog kaluđera koga je slučajno srela.
Kaluđer, pop, šta li je već bio.
Zvao se otac Romil.
Valjda je moj pradeda pomagao manastir u kome je Romil nekada
službovao.
Davao im je stari nameštaj
i neku rđavu furunu im je dao.
Lepo od mog pradede.

Kaluđer je sada službovao u našem poznatom manastiru
zadužbini onog važnog srpskog Kneza.
To je bilo blizu moga grada.
Jednom je moja keva sa ortakinjama bežala od kuće
( neslavna avantura od 48 sati )
i došla baš u taj manastir – zbog gladi i žeđi
tako da se i taj detalj
poklapao.

Odlučili su da obave moje krštenje u tom manastiru
a ja sam se tobože saglasio.
Kum mi je bio Rom taksista koji nas je do manastira i
dovezao.
Pokupili smo ga usput i nikada ga više
nismo videli.

Sama okolina manastira je bila prijatna, tiha i mirna
grana koja je pala nije bila pomerana, i po njoj su bili
džinovski lišajevi i
bube.

Romil mi je pokazao glavu cara Trajana
koja je ukrašavala zidinu manastira.
Stvarno je imao kozije uši.

Za vreme krštenja stajao sam u gaćama u koritu
a Romil je nešto bajao sa nekim biljkama u ruci
dok mu je iz usta bazdelo na
rakiju.

Osećao sam se pomalo glupo, i palo mi je na pamet
kako bi izgledalo kada bih Romila opaučio po glavi
ili počeo da iznenada mokrim
po njemu.

Ipak, nisam to uradio, jer sam znao da to nije okej
a i obred je ubrzo bio gotov.
Secnuo mi je i pramen kose, uzgred.
Nadam se da Romil nije potajno upražnjavao i
vudu – magiju.

Majka mu je dala peškire i neku kintu
a meni je bilo žao tih
para…

Onda je majka otišla da sa kaluđericama razmeni iskustva
u vezi šaranja uskršnjih jaja voskom
a i Romil se negde izgubio.
Možda je otišao u svoju odaju da dokrajči rakiju
ili da drka.

Ja sam odlučio da procunjam po manastiru i okolini.
Nadao sam se da ću otkriti
neki tajni
prolaz.

Šetao sam se i istraživao manastir i ikone
a onda ugledao oltar.
Na njemu je bila gomila
novca.

Bilo je tu dosta raznobojnih papirnih novčanica
i novčića različitih
apoena.

Sva ta lova je bila tu, ispred mene, tek tako.
Osvrnuo sam se, i nigde nije bilo ama baš
nikoga.

Osvrnuo sam se ponovo, ali ne, čak su i oni sveci sa ikona
gledali negde u
stranu.

Na pamet su mi pale sigurnosne kamere
ali to je za nas tada bio luksuz
i nešto što se moglo videti
uglavnom na
filmu.

Kulturno sam se poslužio, kada se novac
već nudio „na izvol’te“.
Uzeo sam od svega po malo, da ne bi bilo sumnjivo.
Odjednom sam postao bogat.

Smatrao sam to pravičnom naknadom
za pare koje je mojoj majci uzeo
pop-kaluđer zvani Romil
i bolje da ih ja drpim
nego da ih on
popije.

Glavninu sam potrošio na flipere i igrice
kupio sam strip o Dilanu Dogu ( „Delirijum“ )
a ostatak dao
prosjaku.

Nisam se osećao krivim, naprotiv
– bio sam Paladin i Čudotvorac:

Odložio sam cirozu Romilove jetre
bar za
nedelju
dana.

Autor: Marko Antić

Fotografija: smiuchin.wordpress.com