23 feb Sve što mi nije trebalo

Bend je svirao Polovan početak i polovan kraj. Ne zove se pesma zaista tako, ali je opisivala takvo raspoloženje. Opisivala je poprilično alkohola i ekipu polovnih ljudi koja je sumanutim skakanjem u tom skučenom zagušljivom prostoru pokušavala da ne misli. Neuspešno.

Bio je poprilično pripit kad mi je stavio ruku na rame i zaplićući jezikom viknuo u uvo:

– Znaš, ja bih silno voleo devojku koja bi mi pisala to. To što ti pišeš tim ljudima.

– Znam. Svi bi, osim tih ljudi. Nije li to divno? – odviknula sam cinični odgovor, podigla svoju flašu sa šanka, kucnula je sa njegovom i odskakutala u drugo ćoše.

Bio je još više pripit kad me je u moru ljudi pronašao u drugom ćošetu i zagrlio me, vičući ponovo u moje uvo.

– A je l’ mogu ja da se pravim da je to što ti pišeš za mene?

– Ne možeš, pijan si, ne lupaj.

– Nisi ni ti najtreznija, pa opet ne kapiraš. A ja kapiram.

– Šta, da se opet ložiš na pogrešnu žensku?

– Da. Jer ona piše drugim tipovima.

– Ako se dobro sećaš, pisala je ona i tebi nekad. Je l’ se sećaš šta si tada rekao?

– Bio sam klinac.

– Da, klinac na zalasku treće decenije života. Rekao si da je ona za bolje stvari.

– Pa bila si.

– A sad sam polovna pa ti odgovaram?

– Čekaj, polako.

– Jebi se.

Gurnula sam ga i pobegla u mrak tako polovna. Polovna, jer sam vreme trošila na ljude koji su gledali kroz mene, a ne u mene, i živeli u iluzijama, ubijajući ono što jesam u pokušaju da daju život onome što nikad neću biti. Polovna, jer sam u moru izgubljenih Bitaka očekivanja pobedila u Ratu za realnost. Polovna, jer je sve što nudim ono što jesam. Bez definicija i opterećenja. A to je ono što je njemu odgovaralo. Nažalost, to više nisam nudila njemu.

Sutradan sam ponovo bila u oazi mira, ispijajući kafu sa tom jednom ženskom. Ona nije bila polovna kao ja, ali je sedela tu, tužno zaljubljena, što je bilo nekako jednako bez veze, pogotovo jer ona nije ni znala koliko je tužno zaljubljena bila.

– Još samo da ga nateram da me poljubi. – rekla je ushićeno.

Žvakala sam svoju repliku sa kockicom čokolade, shvatajući da je sve to moralo biti pojašnjeno. Baš kao što je meni pojašnjeno da „dogovorićemo se“ nije pozitivan odgovor na „hajde da blejimo“, kao što „drago mi je“ nije pozitivan odgovor na „sviđaš mi se“, kao što „hvala“ nije pozitivan odgovor na „volim te“.

– Jesi sigurna da je to ono što ti treba?

– A? – zbunjeni pogled.

– Pa to, da ga ti nateraš. Ako tu nešto treba da se desi uopšte, onda bi trebalo da se natera sam. Zapravo, ne ni da se natera. Nego da hoće. Da baš hoće. Da toliko hoće, da ne stigneš da se zapitaš kako tida ga nateraš da te poljubi. Razumeš?

– Pa on nikad neće bašhteti.– spustila je ramena i skupila se u stolici.

– E, pa, onda ti to i ne treba u životu.

– Zvučiš kao neko ko je prošao kroz sve što mu nije trebalo.

Jebiga, kad je sve što mi nije trebalo uvek bilo ono što sam najviše želela.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: