16 jun Sve počinje krikom žene

„Znaš“, govorila je Olja, ili su joj se samo usne pomerale, a zvuk dopirao od nekud, „sve počinje krikom žene. Ja počinjem memljivom vriskom svoje majke, u nekoj bolnici, njenim stiskanjem nabubrelog stomaka izbezumljena čudom kako neko stvorenje tankog proreza među nogama može ispasti iz njenog sopstvenog proreza. Grudva belih mantila tiskala se u sebe uz navežbane osmehe i šture čestitke. Ja sam tada kmečala. Vrištala, dok su se  moja pluća navikavala na obradu kiseonika. Eto, vidiš, sve počinje krikom žene.“

Ja sam ćutao jer nisam znao šta da kažem. Ja nisam plakao kad sam se rodio.

Govorila je tako. Ležala je u travi, kraj pospanog Dunava, dok su se oko nas sivele siluete ljudi i obrisi zgrada u daljini. Okolina je bežala pogledu. Fotoni su dopirali sa raspuklog, ljubičastog neba, odbijali se o nju i uranjali negde iza mojih zenica. Ja sam, u tom trenutku, mogao biti bled. Mirne sam duše mogao biti bled, ispresecan slabašnom mesečinom, dok se polutama verala po čekinjama naših postojanja, zastiravši tminom i nebo i zemlju. U daljini su ulična svetla držala odstupnicu vidljivosti, ranjavajući povečerje svojim škiljećim letargičnim sjajem.

Olja Simović, imenom i prezimenom (a mogla se zvati i Marija, i Jovana, i Jelena, i Dijana i Olivera, ali ne, zvala se baš Olja), rođena 28. januara 1993. godine, te večeri bila je sva u belom. Kao u pesmama. U beloj haljini koja je ležala preko njenog položenog tela. Eol je tog kasnog proleća podetinjio, te je vitlao haljinicom oko njenih kukova. Beličasti obluci od nogu pružali su se skoro u beskonačnost, dok ih odjednom nisu presekle nemarno zapertlane crvene starke.  Iznad stomaka uzdizale su se dva brežuljka koje je delila najlepša udolina na svetu. Uzdizala su se i spuštale u ritmu udaha i izdaha. Pri izdasima, mogao sam videti njene ključne kosti, vajane za nečije spretne ruke da ih dodiruje. Tanki, gospodski vrat je čuvao njenu blago izbočenu bradu, punačka, modra usta i prćast nos. Imala je onu vrstu dubokog kestenjastog oka u čije bi se ponore svaki živ čovek morao zagledati. Glave nakrivljene na stranu, kosa tamnorđave boje loknala joj se oko lica, na trenutke krijući mali, braonkasti okrugli mladež na jagodici. Zašto lagati, bila je lepa preko svake mere.

Upoznao sam je nešto više od nedelju dana ranije. Prolazeći Dalmatinskom ulicom, čuo sam slabašan zvuk nakon kojeg je usledio urlik sa balkona na drugom spratu. Tamo je stajala. Prostirala je veš, a jedna odbegla majica, plava sa tankim bretelama, poletela je ka meni. Podigao sam pogled, držeči pamučnu relikviju u šaci. Prvo sam ugledao ruke vinute ka nebu, potom stegnute pesnice a s kraja i usne koje izgovaraju neku tešku psovku. Suvišno je reći da sam se istog trena zaljubio. Vratio sam joj majicu. Ni pogledala me nije.

Slučaj je, istina, udesio da je sretnem nedelju dana kasnije u nekom kafiću. Sedela je za stolom, srkala tursku kafu, kolutala dimom po tavanici i bola očima knjigu. Zid pored nje je visio, razmaknut od stola i obešen poput zavese, poput zasede. U trenu, pogledi nam se sudariše. Nisam imao kud. Prišao sam i počeo da kazujem svoje simpatije. Nasmešila se, a potom i nasmejala. Očigledno, ni ona nije imala kud.

I tako, postojali smo, mesec i kusur dana kasnije, na obali, ispod šuma koje su u krdima silazile ka vodi. Pogledao sam svoje ruke. Desna je laktila glavu, a leva je bila opružena na Oljinom ramenu. I dalje je govorila. Sada već nešto potpuno drugačije.

„Vidiš onu zvezdu? Malo niže od Oriona, pa treća sleva. E, to je moja zvezda. Ponekad poželim da odletim tamo, da odande vidim tlocrt grada u kom sad rođena, gde sam prohodala. Kad bih već bila toliko daleko, dođavola, mogla bih da posmatram svoj prvi korak. Neke stvari će mi većno faliti.“

„Pusti sad to“, progovorih, „ima i ovde stvari koje vredi doživeti.“

„Istina.“

Primakao sam joj se. Raširila je ruke. Spustio sam glavu na raskršće njenog ramena i grudnog koša. Tu sam želeo da budem. Desnu ruku sam sklupčao uz sebe. Levu ruku sam zadržao tamo gde je i bila. Pogledala me iskosa, nežno celivala u čelo i izdahnula. Neko vreme smo ćutali. Nismo voleli da mučimo tišinu, nas dvoje.

Minuti su prolazili pored nas. Šum večernjih tramvaja iz daljine se gušio u smogu velegrada. Na sigurnoj udaljenosti, ispijali smo noć, lagano, gutljaj po gutljaj. Reših da je obnažim. Ne mičući se sa mesta, slobodnom šakom sam joj spustio haljinu, koliko se moglo. Iskočila je, nabrekla i otvrdla, braonkasta, bradavica. Ne dodirnuvši je, jagodicama prstiju sam vijugao po oslobođenoj teritoriji. Milimetar po milimetar, obeležavao sam je, hoteći da niko više ni pogledom ne kroči u tu tvrđavu. Kada sam, ohrabren ćutnjom i otežanim hukom koji je siktao iz nozdrva, konačno ustremio kažiprst ka areoli, prošaptala je: „Noli turbare circulos meos!“.

Uspravio sam se. Zapalio sam dve cigare i jednu joj stavio među prste. Nije dirala haljinu. Ja sam jako uvukao dim, puštajući nikotin da mi par sekundi drobi alveole. I ona je. Mogao sam da se zakunem da sam video svaki atom dima kako se provlači kroz njeno grlo i struji joj plućima. Bio sam gotovo ljubomoran na prokleti nikotin zato što je dotiče tamo gde ja ne mogu. Izdahnuli smo u isto vreme.

Ležala je, krpena i nepomična. Kao Elizabet Eleanor Sidal, koja je satima ležala u kadi pozirajući svom mužu, Danteu Gabrijelu Rosetiju za oslikavanje akta Ofelije. Ova Elizabeta, nazvana Olja, pozirala je mojoj mašti. Jedini pokret koji ju je razobličavao od pejzaža bio je mah ruke, sve dok beli filter ne bi utonuo u bele zube. Trepavicama je oblizivala oči. Trunje pepela je bestežinski padalo pokraj nje.

Naizust smo izvukli poslednje dimove cigareta i zaboli opuške u zemlju. Belina na njenoj nadlaktici je i dalje stajala smaknuta napola. Primakao sam joj se ponovo. Ovog puta nisam oklevao, spustio sam rasklopljenu šaku na celu površ njene desne dojke. Predala mi se, kao što se prva žena predala na poverenje Jovanu Krstitelju. Kao žena, kao Lidija po predanju, tako mi se predala. Kao čovečica koja nema drugog utočišta. Mahnito sam strgao ostatak bele tkanine sa nje. Njeni bokovi krili su dvadeset i dva goda u sebi. Ispipavao sam je, tražeći nedoslednosti u njenoj načetoj puti. Pokušao sam da prozborim da je savršena, ali uzalud. Reči nisu ni blizu istini. Dahtali smo, kao gladni kurjaci, jedno ka drugom. Tu, pod otvorenim nebom.

Opkoračila me je. Zabio sam se celom svojom suštinom u nju. Prodirao tamo gde do tad nisam bivao, otkrivajući je neotkrivenu. Grudi su joj se micale gore – dole. Bradavice, okružene areolama, okružene masnim tkivom. Kružnica u kružnici u kružnici. Savršena meta za muškost da se zakuje i prevrne i nebo i zemlju, samo radi trena čežnje, pa makar i mreo sledećeg časa. Zajedno smo se borili sa sopstvenošću, sa otelovljenom pasijom koja je kuljala nekud van. Zajedno smo tražili uzmak od stvarnosti i trenutka. Hteli smo više. Hteli smo sve što postoji i ne postoji. Da se sukobimo u večnoj muško – ženskoj igri bivstva, da odgurnemo svoja telesa od vremena, da makar krajcima noktiju taknemo početak i kraj svega. Da spojimo svet i nesvet. Da pronađemo početak kruga.  

U bujici doživljaja, oglasila se tonom koji, verujem, lomi čaše na drugim kontinentima. I zaćutala. Grobnu tišinu ružili su samo ritmički uzdasi i znoj. Bili smo lomni. Smrtno lomni; zanemeli. Svest nam se u etapama, kao mlaki valovi spoznaje, vraćala. Vraćala nas u život. Ovaj život, gde smo dvoje, svak za sebe. Prethodni tren se tada već činio kao daleko, davno spaljeno pribežište ljubavnika.

Ustala je, posela pored mene i zapalila dve cigarete. Pružajući mi jednu, zadihana, nasmešila se i kazala: „Je l’ sam ti rekla da sve počinje krikom žene?“.

Lazar Stefanović

(Priča „Sve počinje krikom žene“ posebno je pohvaljena na konkursu „Priče o telu“.)