13 jan Sve je u redu

Dragi Deda Mraze,

Poslednjih dana često čujem kako će ova, 2017., biti dobra godina. Jedni to misle, jer, kako kažu, od prethodne gore biti ne može. Drugi slušaju zvezde i planete i klimaju glavom: ovo je naša godina. A ja sedim u čekaonici jedne bolnice, petog januara, u 12:48h i piljim. Zgrada je stara, ali čista. Pored mene je plakat, koji nas upoznaje s problemom demencije. Na zidu, prekoputa, nalazi se broj telefona koji obećava lak korak do zvezda u ortopedskim cipelama po našoj meri. Čekaonica nije puna, naprotiv. Nas je troje. S jedne strane ja, koja piljim. S druge strane, muž i žena. Između njih – dva mesta razmaka. Dva prazna mesta. Nešto su se sporečkali: on je gunđao, njoj se to nije svidelo. A onda je izašla sestra. Rekla mu je da je on sledeći, da sačeka par minuta, unutra se već nalazi jedna pacijentkinja. Progutao je knedlu. Žena je pružila ruku. Bili su jedno. Dva mesta razmaka su nestala. Ustao je, seo pored nje, i, dok joj je stezao ruku, rekao je jedno izvini. Samo je odmahnula glavom, kao da to nije ništa. Oni su jedno. Oni broje minute, do izlaska pacijentkinje koja je unutra. Ja brojim večnosti. Brojim i piljim. Piljim u plakate, piljim u njih dvoje, pažnju mi odvlači improvizovana jelka na prozoru, sneg koji neprestano pada – on me već deprimira, večnost je tu, ne prolazi. Tu je, u meni. Plaši me. Kroz glavu mi prolaze slike. Ona, od prvog januara, kada sam je ugledala na vratima i shvatila da nije dobro. Ona, u kojoj mi kaže da je samo malo umorna. Ona, u kojoj priznaje da uopšte nije bilo dobro, ali je prošlo. Uz dodatak: valjda. Onaj, u kom shvatam da ni njemu nije svejedno. U njenim očima vidim strah, mada se pravi da je jaka. U njegovim vidim brigu, mada se trudi da je razveseli dok tumači novi narodnjački hit. Ona se smeje i kao da na trenutak zaboravlja. On se smeje, jer je to i želeo. I to je nova godina. I to je život, ispod zvezda. Valjda. Drhtuckam. Piški mi se. Plašim se. Moram da budem jaka. Ona će uskoro izaći iz ordinacije i ne sme da vidi strah. Jaka sam, jaka sam; vidi me, Kosmose –  je l da da sam jaka? Kosmos je klimnuo glavom. Nije bio sarkastičan ovog puta. Začula se škripa vrata. S njom – i njen smeh. (Ili je to bio Kosmos?) Skočila sam sa stolice. Zagrlila me je. Strah je pobegao iz njenih očiju.

Rezultati su dobri, sve je u redu.

Sad možemo kući.

On nije tako mislio. Pošto je briga napustila njegove oči, rešio je da svoje cure povede na kolače, u Pelivan.

Mama se odlučila za tolumbe, tata i ja smo potamanili po krempitu. Ovo jeste naša godina. Može da počne i petog januara u 13:23 minuta, što da ne?

Je l da, Deda Mraze?

Da?

Pa tako sam i mislila!

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: weheartit.com