19 feb SVE BOJE BELINE

Bledilo februarskog jutra polako zaviruje kroz moj prozor. Lenjo, nežno, ali dovoljno da me prene iz sna. Ustajem, prilazim mu i grlim ga; ubrzo i mene obuzima. Da li ste primetili da, kada zraci svetlosti dodirnu pahulju, ona dobija boje duge? Sve boje upije u sebe, kao žedni sunđer. Ja ovog jutra videla.

Lepota je u sitnicama… Pljusak nekog nemira ispuni me, a nemam običaj da ujutru budem nemirna, pa i tako, iznutra. Obično sam džangrizava kad ustanem pre no što alarm na telefonu kaže da je vreme za to. Jer baš tad i nije vreme. Obično sam nervozna kad belina prekrije boje sna. Obično više volim da sanjam…

Ovog jutra, međutim, baš uživam. Gledam kako roj pahulja pleše u vazduhu, a onda nežno sleti na već ubledelo tle. Zagrle se, spoje, kao jedno. A potpuno su različiti. Crno i belo. Kao Jin i Jang. Samo univerzalno.

Nežna pahulja, jedna jedina takva, od hiljadu iglica ledenih kapi stvorena. Oblika koji samo priroda sama može osmisliti, a ljudska mašta ni zamisliti. čak ni videti, osim ako je ne uhvati i ne uspe da je pažljivo istraži, dok mu se na dlanu ne otopi i nestane bez povratka. I komad zemlje, prljav i mokar, istrošen od umornih đonova, odnet na tepih u hodniku, pometen kasnije. Zemlja, sa utisnutim tragovima od auta, psećih šapa i usnule trave, koja spava i čeka da sezona pahulja prođe, da opet ona bude najlepša, da se njoj raduju. Crno i belo se zagrli i stvori baršunasti pokrivač kom se raduju deca i pritajena deca u ljudima.

Zima pripada romantičarima. Sanjarima koji znaju da uživaju u njenoj veličanstvenosti, bez da se žale da je hladno, da nemaju šta da obuju i da će ogrev koštati. Nije za obične ljude. Samo neobični diviće se umetnosti koju stvara svaka njena pahulja. Ne za javnost da je kritikuje, već za sebe, da bude lepa, najlepša. Ta lepota uništi se kada hoćeš izbliza da joj se diviš. Ili kada definišeš molekule vode kao glavne krivce za njen jedinstveni oblik i veličinu. Pahulja je lepa samo u vazduhu, na dlanovima samo je kap vode iz atmosfere. Dok krije tajnu, dok je neuhvatljiva, krhka balerina kojoj vetar smišlja koreografiju i pozorište.

Ovaj svet zaista nekad spaja nespojivo. Nežne pahulje sa grumenjem, sunce i hladnoću, sanjivo jutro sa nemirnom noći. Belinu sa duginim bojama.

Sreća je u sitnicama. Da li sam već to spomenula?

Izlazim napolje, nedovoljno obučena i nedovoljno budna da to shvatim i osetim. Dopuštam suncu da mi miluje lice, svežini da mi ispuni pluća, vetru da prošeta kroz vlasi puštene kose. Kažu da je zimsko sunce varljivo, zubato. Ja mu dopuštam da me obuzme, bez bojazni da će me ugristi. Nekad se samo prepustite, ne razmišljate. O razlikama, opasnosti, posledicama. Ne možete zimi da očekujete da letnja zvezda opeče. A sunčano jutro u februaru toplije je ponekad od julskog podneva.

Sitnica poput sunčanog jutra na ciči zime može vas naterati da se osmehnete. Može vam probuditi srećnu misao, koju ćete zadržati čitavog dana. I kad uđem u kuću, pristavim kafu i pomislim na tešku proteklu noć, ne deluje mi više tako crno sve. Belina nekad krije najlepše boje. Samo ih treba razliti.

Nekad je baš ono o čemu sanjamo stvarnost. Nekada nije i sa tim moramo da se pomirimo. Nekada ni ne želimo da san postane stvarnost. Poželimo da nas jutro prodrma, da prigrlimo svakodnevicu i uživamo u njenoj nesavršenosti.

Da se svi snovi ostvaruju, šta bismo noću radili?

Da dobijemo sve što poželimo, zaboravili bi lepotu čežnje. I čekanja. Želja više ne bi bila želja, već samo potreba, zadovoljena skoro u trenutku nastanka.

Sreća se krije u sitnicama koje ni ne primećujemo. Dok ne nestanu. Kad alarm zvoni, proklinjemo ga. Kad ne zvoni, kasnimo, izgubimo vreme. Kad telefon ćuti, kad nema poziva, nedostaje nam i najveća svađa.

Sitnice prespavamo. Odsanjamo. Propustimo. Prepustimo.

I pahulja je najlepša dok pleše između neba i zemlje, zar ne? Ne kad dospe na tle ka kom pada, ne kad se odmori na toplom dlanu. Onda nestane. Kap vode koju ćemo obrisati o pantalone. Na koju ćemo zaboraviti.

Nije mi žao što sam rano otvorila oči. Možda sam ih otvorila kasno. Sanjajući, propustih  stvarnost iz snova.Ko zna koliko boja sveta sakrivenih u belini prespavah tim zimskim snom.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: tumblr.com