22 feb Svako vreme nosi svoje breme

Danas je taj dan. Idem iz svoje kuće i konačno ću imati odvojen život. Nije da mi je sad nešto posebno drago zbog toga, naravno nedostajaće mi majka i baba, ali bilo je krajnje vreme… Moraću da se brinem o nekim stvarima o kojima do sada nisam ni razmišljala, ili tako bar kažu njih dve, a ja se u to još nisam uverila. Ali ovo sve ne može biti toliko loše kao što svi pričaju. Volim ga, stvarno ga volim, a biću i situirana, biće love i za trošenje i one slatke crvene cipelice što sam videla juče… Užas, kasnim! A deca… Da li uopšte činim pravu stvar? Ma deca će doći kasnije, nisam još ni živela kako treba, biće vremena za sve… Ko kaže da odmah čim si u braku trebaš da imaš i decu!? U današnje vreme rađaju i u srednjim godinama, tako da imam ja još vremena. Ova frizerka mi je stavila kilo laka za kosu, koja glupača! E, tako, sad je bolje. Mm, opasno sam zgodna u ovoj haljini, šteta što je venčanica, pa je verovatno više nikada neću obući, samo da je malo kraća… Ne znam ni da li ću moći da ceo život provedem sa samo jednom jedinom osobom! Šta ako se on posle ovoga promeni prema meni, možda pomisli da me je potpuno osvojio, da sam sada skroz njegova, njegovo vlasništvo! A kakav će biti tek kad dođe dete, da definitivno jedno dete, pa kriza srednjih godina, pa kad ostari! Ma nije on takav, šta mi je! Sama sebe zamaram ovim glupim pitanjima i razmišljanjima. Biće kako bude bilo, a biće super! Zašto bi se išta sada menjalo, samo može na bolje da ide. Medeni mesec će biti fantastičan! Putovanje iz snova! Hm, šta da ponesem, možda onu cvetnu haljinu sa ve izrezom… Nadam se da je sve spremno.. Pola jedan je… Gde mi je majka sad? Valjda je ona sve sredila, htela je da se ugura, sve ona da radi, pa neka je sad, neću ja da se mešam, ja ću malo da sednem,  da odmorim, dug i naporan dan me čeka, pozdravljanje, slikanje, cmakanje, sa svima…

Ulazim u sobu, a ona bezbrižno sedi u masivnoj fotelji od zelenog pliša, još se nije ni obula, a stopla stavila na stakleni sto ispred sebe, i zagonetno se smeši. Venčanica joj se obmotala oko nogu. Iako je jako sparan dan, ona se ipak odlučila za ovu haljinu, koja je do malo ispod kolena, ja bi to malo duže da je uzela, pa šta će čovek, pritrpi se, sve za lepotu…  O čemi li razmišlja? Da li je svesna kakve je odgovornosti čekaju? Da li zna koliko je njenoj majci teško… Srce me boli. Drago mi je zbog nje, kako je samo vreme proletelo. Prava lepotica, ona duga, gusta kosa, podignuta visoko u punđu i ukrašena sitnim biserima, minimalno našminkana, a tako sveže i prirodno izgleda. Ne mogu biti ponosnija i srećnija, ali osećam kao da se kida deo mene. Nisam sigurna šta zapravo osećam. Pomešala su mi se vrlo jaka osećanja. Želim joj svu sreću ovoga sveta. Nedeljama sam bila okupirana oko venčanja, priprema, pozivnica… Ali sada, kad se sve bliži kraju, uhvatila me je neka grozna tuga. Tek sad vidim po njoj koliko su godine brzo proletele, i koliko sam i ja u stvari ostarila. Tek sada razumem zašto je moja majka bila onako tužna kad sam ja odlazila iz kuće, a moja kćerka će shvatiti tek kad bude imala svoje dete. Ali evo me opet, sa svojom majkom u kući, brinem o njoj neki put kao o malom detetu, a ona je danas, takođe kao i ja u nekim svojim mislima, glava joj u oblacima… Ovaj njen mladić, fin je, malo mršav za moj ukus, umesto da se podgoji, ono odelo mu stoji kao na ofingeru, al’ dobra mu je duša, dobro se brine o njoj, biće srećna zasigurno. Još je mlada, nije ni svesna da ovaj dan menja mnogo toga u životu, ne znam da li je spremna za sve odgovornosti i obaveze koje je od sada čekaju. Iza mene neko gura vrata, više puta udarajući o moja leđa… Šta kog…

Ah, svi na okupu, lepo.  Moje devojke, obe izbezumljene. Ko da je ovo, ne daj Bože, neki crni dan! Da kucnem u drvo! Ova prva nema još pojma šta joj se dešava, misli ovo joj ona neka njena, kako kaže, žurka. E, ne, ovo je za ceo život, daće Bog. A njena majka kuka kao da joj dete otišlo preko mora. Tako sam i ja bila blesava za nju. Al‘ što više stežeš nekoga, to se taj neko jače opire. Pusti dete, neće ništa da mu fali, da je živo i zdravo. Ima ljubav! Kao dva goluba su mi ona i ovaj njen momak. On, lep k’o jabuka, one visoke jagodice, veseo, a ona, cveta! Daj Bože, samo da baba dočeka koje unuče, pa da još malo osetim mlade kože u svojim rukama, da me digne iz mrtvih. I što pre decu da rađa i što više njih, da posle ima više vremena da uživa u onome što ostaje za njom. Da sam ja bila pametna onda pa da rodim desetoro! Samo nek su mi srećni i zauvek ovako zaljubljeni. A nas tri niko nikada neće moći da razdvoji, koliko god bile različite ili razdvojene planinama i morima, ljubav nas veže jače od ičega! A ja stavila onu moju bisernu ogrlicu iz Ohrida, pa mi dolazi sestra čak iz belog sveta…

Svečana muzika kreće, tih zvuk klavira se čuje… Između redova gostiju korača mlada, a za njom njena majka, i baka. Svaka ima drugačiji izraz na licu, svaka misli drugačije misli, obučene su u drugačijem stilu, svaka hoda svojim tempom, razlika u godinama velika… Ali kao da gledaš ubrzan snimak života, jedne bezbrižne mladosti, uzburkane sredovečnosti, i mirne starosti. Ali jedna stvar im jeste ista. Ta neka, suza u oku. Jedan pogleda da sve razume iako se ništa ne kaže. Jedan pogled da oseti dušu. Iako jako različite, i u jazu generacija još više razdvojene, spaja ih nerazdvojiva ljubav porodice. Sad i zauvek.

Autorka: Dina Jovanović

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Svako vreme nosi svoje breme“ izdvojena je na konkursu „Promena“).