Stvar sa strahovima je
što uvek završiš
i uvek se dogodi
onako kako si se plašio da hoće(š).
Iskrivi ti vreme i mesto
čista halucinacija
u kojoj sebi obećaš
a zatim ispuniš
neuspeh.

Fatalan ishod
koji samo ti vidiš
poteza
koje nisi napravio
sprečavaš merama
koje nisi preduzeo
sve to iz skrovišta
izvan kog nisi kročio.
Kukavički tražeći zaobilazne puteve
svojoj savesti
jer znaš da zarad malo uživanja
moraš prvo napraviti nagodbu
sa Olimpom.

Svako naginjanje
ka bilo kojoj od tih krajnosti
smrtonosno je.
Na sredini
balansiranje svetom na ramenima
na konopcu svakodnevice.
Preteško je
samo zato što si sebi rekao
da je nemoguće.

Stvar sa strahovima je
što posle sebe
počinješ da povređuješ
i razočaravaš
one u svojoj okolini.
Svojim iznenadnim nepoverenjem
nemogućnošću govora
i dodira
dodatno ih činiš dalekima.

Ljudi su te malo uplašili?
Malo su te povredili?
Ne veruju da knjige imaju svrhu?
Ne veruju da ti imaš svrhu?
Brine te budućnost?
Obaveze?
Ludost?
Smrt?
pitaš sebe sarkastično
istovremeno uz gađenje i mržnju
iako dobro pamtiš
kako to dvoje crpe dragocenog tebe.
Ljudi nemaju ni rogove
ni kandže, ni kljove
uz to i nisu preterano pametni
samo su pokvareni i mali
ti ih naoružavaš.
Zapamti:
ne znači da si poražen
ako samo zavaraš Olimp
da si prihvatio nagodbu.

Reći ćeš sebi:
Ova glava razbijala je zidove i pre.
Dok je krvarila
smejao si se
dok si pljuvao zube
smejao si se
dok su ti uzimali
smejao si se.
Ne razmišljaj previše
planiranje ti nikada nije išlo
organizacija ti nikada nije bila jača strana.
Ti si nepredvidiv
improvizacija i adaptacija su tvoje oružje
niko ne zna tvoj sledeći korak
čak ni ti
napravi ga kad budeš mislio da treba
uvek možeš da blefiraš.
Znaš da nekad si goreo
znaš da nikad nisi molio
niti tražio sažaljenje
niti tražio oproštenje.
I kad ne znaš šta si
tvoja uteha je što znaš
šta nisi.

I kako previše razmišljanja
ume da zaboli
saznao bih
da nije bilo knjiga.
Noge su mi na ledu proklizale
ranac na leđima
pun knjiga
ublažio mi je pad.