06 feb Suze koje ostaju u očima

Nostalgija? Riječ s kojom sve počinje i završava. Ona koja je jaka da uhvati i najhrabrije srce. Ulovi te onako nenadano u beznađu i baci te na hladno tlo. Ponekad se oklizneš zbog nje. Na ledu si, bolan i zabrinut. Nisi mnogo za sebe zabrinut.  Ti ćeš se već nekako snaći. Snađe se čovjek, jer je takav slab i kratkovijek, ali istrajan u namjeri da traje. Osjetiš pod svojim nogama sve te zimske smetove koji te već sada potajno love i tragaju za tobom. Oni su sada dio tebe.  Dok hodaš, pokušavaš da ne staneš. Nećeš da se okreneš, jer neke stvari ne želiš da vidiš.  Nije ti potrebna snaga da pokažeš koliko si jak. Potrebna ti je riječ, ona koju niko neće shvatiti, ali će biti tvoj spas. Potajna ruka spasa koju ćeš uhvatiti i držati dok ne prođe bilo koja vrsta patnje. Tu istu ruku spasa ćeš držati i onda kada si srećan.  Nije nestala, otrgnula se od tebe i pravila da ne postojiš.  Ta snaga koju svi nosimo u sebi dolazi samo onda kada se oslobodimo svih strahova. Tada ćemo biti poput katedrale koja se oslobodila svih tih mreža skela. Naočita, srećna, milog osmijeha i zelenih očiju. Istih očiju u kojima bi se postidile najudaljenije šume velikih planina. Pitala sam se otkud tolika snaga, gdje se ona nalazi? Shvatiš da ti snagu daju svi oni naizgled obični ljudi, koji s punim srcem dočekuju svaki novi dan. Nježni i nestvarni, ali u isto vrijeme snažni i istrajni. Htjela sam da budem takva ista. Jedini  način je biti dobar. Bez obzira na sve nedostižne bedeme koji su se nametnuli pred mene.

Ispred mene je karta. Ona koju sam samo jednom pogledala. Čisto iz radoznalosti da izmjerim u mislima sve te razmake na karti. Nisu me puno zanimali. Svako jutro kada se probudim trudim se da ne mislim o onome što dolazi u nekoj  blisko dalekoj budućnosti. Nemam problem s tim! Jedini problem je taj što sada beskonačno pišem, praveći se kako ništa drugo i ne znam da radim u životu. Na mojim leđima su teške knjige, one koje ne mogu ponijeti na dlanu jedne ruke. Neću ih moći nositi u svom ruksaku s mirisom soli, niti u zelenoj putnoj torbi.

„ Vidiš, daleko je i na karti.“

„Kako li je tek onda inače?!“

Odjednom sam osjetila tišinu, onu koja se u glavi stvara kada pokušavaš da zastaneš, razmisliš i nastaviš dalje. Nisam dovoljno jaka i čvrsta da sakrijem suzu, onu koja me kao bodež iznova vraćala unazad. Naravno, samo do onog trenutka dok se ne isplačeš pred nekim ko te dobro poznaje.  Možda ako ispričam svoju muku, ono što me danima već tišti i zatvara u beskrajni plavi krug bez zvijezde.  Bilo mi je potrebno da stignem do tog bezbjednog krova, onog koji ću preći zatvorenih očiju. Nije me bilo strah da živim izvan neke ideje ili da trajem. Bilo me je strah, šta ću da uradim onda kada mi se u očima zabistri ta čudna slana tečnost koju neću moći isplakati. Svi jednog dana krenemo u neke daleke i naizgled hladne zemlje. Znam da ću imati snage. Da zagrlim čvrsto, onako kako se grli majka. Ona ista majka koja sve umije i može da razumije.  I da mi kaže: “Sve će biti u redu.”  Drugačije ne može biti.

Autorka: Ivana Lakić

Fotografija: tumblr.com