26 maj SUNCOKRETI  I MI

Karirana košulja, farmerke i starke. Prirodna kosa do dupeta i pokoji uvojak. Ranac crne boje, slušalice, mp3 plejer. Bedž koji sam ti poklonio. Audio kaseta koju si mi poklonila. Crteži. Osmeh. Ponekad punđa. Tada su ti uvojci oko ušiju. Tako te najradije pamtim.

Pamtim i majska putovanja vozom. Kosa mi je duža, mršaviji sam i srećniji.Bezbrižniji i zategnutiji. Prve trešnje su tu, čuvam ti ih zajedno sa semenom suncokreta. Želim da ga posadiš oko zgrade i na terasi, da te podseća na nas, čak i kada „Mi“ bude samo setna prošlost. Suncokret nas nekako obavezuje da taj, još uvek imaginaran razlaz ne bude ružan, već hrabar i dostojanstven. Dostojan nas. Štaviše, hrabriji i zrelijiod nas ! Ružne raskide ne priznajem. Kao ni ti.

Iznova me učiš prirodi. Vraćaš me mirisu pokošene trave i sklanjaš puževe sa puta nakon kiše. Muzički me obrazuješ i smiruješ. Kako se izboriti sa živom ranom poput mene? Katkad ne zatvaram usta. Vodiš me na koncert…

Godine su iza nas i na peronu je hladno. Nesrećni smo, no ipak se grlimo. Pomaže, ublažava tugu, nemoć i bes. Tepamo jedno drugom po poslednji put. Bar uživo. Čarobnjak, Mračni Vitez poezije, Vaška, Prase, Šišmiš – pile…

Naredna jutra su najgora. I ne prolaze tako brzo. Ostaju sitnice i bolji Mi. Dok cvetaju novi suncokreti.

Autor: Marko Antić

Fotografija: favim.com