08 feb Sudbina

Da li si ikada razmišljao o pravoj, istinskoj ljubavi?

Kako ona zapravo izgleda? Hoćes li umeti da je prepoznaš i očuvaš na dostojan način ?

Rečeno mi je da su sve prave ljubavi sudbinski predodređene i da njih ni smrt ne može pobediti.

Tako su nekad govorili, danas takvu ljubav nazivaju bajkom i mitom.

Moderno društvo ti je dozvolilo da sam odabereš…

Jesi li spreman da veruješ ili češ se zadovoljiti imitacijom istoga.

Imitaciju ljubavi bih definisao kao potrebu da život provedeš s osobom koja te poštuje, s kojom svakodnevno razgovaraš  dok delite jedan drugom savete. No ono najvažnije ipak nedostaje.

Naučiti da sve to voliš! Da ljubav ne doživljavaš kao potrebu, već kao deo nas samih.

Da ljubav nije garancija za bolji život, ona nas sama čini boljim nego što jesmo.

Dok sam čitao o mitskoj ljubavi, kao da sam izgubio kontakt sa realnošću. Na tren mi se dopalo.

Nastavio da čitam. A, onda sam shvatio da sam sam u čitaonici i da me bibliotekarka čudno posmatra.

Štaviše kao ludaka, koji nepomično sedi i čita knjigu, a povrh svega je vikend.

Verovao sam da joj delujem patetično. Samo sam čekao kada će izgovoriti: Mladiću, zatvaramo !

Nisam joj dozvolio da izgovori te turobne reči, spakovao sam svoje stvari, nečujno primakao stolicu i na prstima uz tiho doviđenja, napustio prostoriju.

Na putu do kuće sam razmišljao o članku.

Trebao bi da bude neki naslov o ljubavi….

A , da bih o njoj pisao nije dovoljna literatura koju sam mesecima pripremao, potrebni su mi ljudi koji su je doživeli….

Od tog trenutka je počela moja potraga.

Ušao sam u stan. Na samom ulazu, osetio sam neki nepodnošljiv miris.

Aha! Naravno! Kako sam mogao da zaboravim na cimere.

Meso zagorelo, tiganj uništen, prljave čarape razbacane po stolu, a muzika trešti i dovodi do ludila.

Dobro, pomislio sam. I nije tako strašno, umelo je da bude i gore.

A, dugo joj je trebalo da se odazove.  Obično je brza !

Nazvala je stanarka koja živi iznad nas. Kao po običaju, buka joj smeta. Ona je žena u godinama.

Nakon poziva,udara štakom u pod – ne bi li naše kupatilo odzvanjalo, a uvek je postojala i mogućnost da cevi puknu. Bakica bi mogla da bude zanimljiva, pomislio sam.

Možda bi mogla da posluži za članak. Hahahaaa.

Naslov bi glasio….Bakinu ljubav izaziva buka! Smejao sam se….

Ustao sam rano, narednog jutra i počeo da guglam, ne bih li pronasao jednu od tih istinskih ljubavi o kojoj već mesecima čitam. Međutim, sve prave ljubavi su se završile neslavno. Smrt bi ih pokosila , kao kakvu štetočinu koja zagađuje okolinu. Već sam polako gubio nadu.

Krenuo sam na posao. Na stolu me je čekala poruka da se odmah javim glavnom uredniku. Uzeo sam stvari i popeo se na četvrti sprat. Zamalo da zaboravim, jedva. Uzdisao sam kao klinac koji pokušava da se domogne nemogućeg. Zakucao sam na vrata i pogledao začuđeno. Za stolom je sedela devojka, duge crne kose, sa prelepim osmehom.

Postavio sam to glupo pitanje : Urednik bi mi trebao ? Marvina trazim? Ona me je oštrim pogledom pokosila i glasno rekla : Ja, sam tvoj novi glavni urednik. Bio sam frapiran, ujedno sam se osećao osramoćeno.

Tvoj članak želim da vidim do sutra na mom stolu. Pokušao sam da joj objasnim da je to gotovo nemoguće. No jedino što sam uspeo je još jedan dan na dar. Smilovala se.

Dok sam izlazio. Pomislio sam. Ovo će biti nezgodno, što bi rekla moja stanarka odozgore: Vrcaće perje.

Sada je već ovaj članak zahtevao ozbiljnost i mir. Odlučio sam da je zbog situacije u stanu najbolje da odem do svojih i tamo napišem članak o kojem sam razmišljao trenutno u vidu neke svoje fikcije. Kuća je bila prazna. Moji su otišli na odmor.

Raspakovao sam se i otišao do kuhinje da pripremim ručak. Na stolu je stajala neka hrpa pisama. Stajala su otvorena. Pomislio sam zašto ih ne bi pročitao, makar samo da zavirim šta to u njima piše..

Pisma su adresirana na moju baku i deku. Gledao sam u pisma s nevericom.

Počeo sam da čitam. Sve ove divne reci su bile na jednom mestu.

Prava ljubav je sve vreme bila tu baš do mene, a ja je dosad, doslovno rečeno, nisam ugledao……….

Pročitaću vam jedno :

23.05.1945.                            

                                                                                          Draga moja Liz,

pišem ti ovo pismo, mada ne mogu biti siguran

da ćes ga ikad dobiti shodno situaciji u kojoj si.

Poslednje što sam čuo o tebi je da se nalaziš u

logoru nadomak…

neću ni da izgovorim……..

jer vćc sad osećam da grcaš u suzama dok ovo čitaš.

Naime, želim ti reći, da ne brineš. Ja sam dobro.

Pustili su me iz bolnice.

Sve ove rane koje lečim, ne mogu se porediti sa bolom koji osećam dok sam razdvojen i daleko od tebe.

Ali ono što me i dalje održava jeste tvoj osmeh, hrabrost i vera.

Ti umeš s ljudima. Sigurno te i oni tamo svi vole.

Ti prosto ne umeš da budeš drugačija.

Sećaš se kad si mi pričala da si ti jedina od sve dece preživela tu oholu bolest. Da si parče hleba delila s prijateljima iz susedstva i  tako preživela.

Ti si uživala dok si spavala na slami i brojala granćice drveća kojim ćeš naložiti vatru.

Znaš li zašto?

Jer si predodređena za velike stvari.

 Mi to zovemo sudbina ili Viši život.

Dok sam pisao ovo pismo, želeo sam da bude savršeno.

I sama znaš da je to nemoguće.

No ti si ta koja će ga učiniti posebnim, onog trenutka kad ga pročita.

Očekujem tvoj odgovor.

Voli te Mark

Naravno da sam nakon svih ovih pisama koja sam pročitao, napisao članak koji je čak zadivio i moju novu glavnu urednicu.

Tada sam po prvi put, osetio pravu ljubav. Pisma su je oživela, a ja sam verovao u magiju koju ljubav sa sobom nosi.

Moja baka je preživela sve nedaće i ponovo se susrela sa svojom jedinom, pravom ……

Autorka: Helena Himel

Fotografije: tumblr.com