Stvari se menjaju

30. јануара 2019.

– Došla si.
– Kao što vidiš.
– Drago mi je.
– Mhmm-mhh.
– Ljuta si.
– Nisam ljuta.
– Jesi, mačak. Ne gledaj me tako. Poznajem te. Znam kako dišeš.
– A kako to dišem?
– Znaš na šta mislim.
– Ne, ne znam na šta misliš.
– Ljuta si, mačak. Hajde sedi da popričamo.
– Zašto si me zvao?
– Jer sam želeo da te vidim.
– Dobro, video si me. Sad mogu da idem. Daj mi kaput.
– Ne dam ti kaput. Rekao sam ti. Želeo sam da te vidim.
– Video si me.
– Dobro, želim da te gledam večaras. Bolje?
– Zašto to radiš?
– Koje? Govorim istinu?
– Ne. Da.
– Takav sam. Takva si i ti. Znaš, čitao sam te. I o onoj noći kada smo se sreli a pravili smo se da se ne vidimo.
– Nisi fer.
– Znam.
– Ne. Pesma se tako zove.
– Mislio sam da ne daješ nazive pesmama. Ne gledaj me tako. Slušam te kada mi pričaš. Sećam se da si rekla da ne želiš da ih ograničavaš, svoje reči, da ih stavljaš u neke kutije ili naslove, već ih slobodno puštaš i ne daješ imena. Pobogu, zašto me tako gledaš?
– Zato što…
-Zato što?
– Nije fer. Nisi fer. A ja ne bi trebalo da sam ovde.
– Zašto? Šta nije u redu?
– Sve što pričaš se desilo. Ostavili smo to tamo, u nekom od prošlih dana. Njima se više ne vraćamo. Barem ja ne. Ne više.
– Ne voliš me više?
-….
– Odgovori mi. Ne voliš me više? Odustaješ od mene, mačak?
-E jebi se!
– Da ti otkrijem tajnu- jesam pre nego što si došla.
– Onda možeš ponovo kad ja odem. Sada. Daj mi kaput.
– Već sam ti rekao, ne ideš ti nigde. Bar ne još. Uostalom, da ne želiš da budeš ovde, ne bi dolazila, zar ne? Ah! Taj pogled. A sad… ovo sam ti kupio.
– Ne želim ništa od tebe.
-Daj, nemoj da si takva. Znam koliko si želela ovo.
– Ne želim. Uostalom, zašto ti misliš da me poznaješ toliko dobro? Ha? Zato što si pročitao nekoliko pesama koje sam napisala? Zato što si me slušao dok sam ti pričala, pa si zapamtio neke rendom stvari? Ne, ne znaš kako dišem. Nikad i nisi.


– Jer te poznajem. Znam kako izgledaš kada si ljuta kao sada, kako menjaš boju kosu zbog frizure, kako si se ošišala na kratko jer sam rekao da volim tvoju dugu kosu. Znam kako kada se ugojiš prvo dobiješ stomačić i bokove, kako kada si u depresiji ne jedeš ništa, i tada živiš na kafi. Znam kako voliš da piješ tu kafu na prozoru, naga, kako smatraš da smo svi već bili ovde jednom, nekada. Kako voliš kada te gledam dok se protežeš ujutu, a praviš se da još spavaš. Znam da si skupljala pare da objaviš knjugu,da, kupio sam je. I bio sam na promociji. I znam da si je meni posvetila. I znam da ti je bilo teško dok si čitala one pesme posvećene tati. I znam da si plakala one večeri kada si otišla od njega. I znam kako voliš kada ti čitam Koena, ili Rajsa i kako voliš da me ljubiš posle njihovih reči. Znam kako se uplašiš kada te probude noćne more, i kako si nervozna tada i da je jedino što te smiruje kada ti kržim prstom po dlanu. I kako bi volela da si mogla da odeš na kocert Koena, i kako si plakala tog dana kada je umro. Da nastavim?
– Nije tačno. Ništa od ovoga.
– Jeste. Ti znaš da jeste, ja znam da jeste. I znaš šta je još tačno? Da me voliš.
– Nisi fer.
– Znam, mačak. Ali moram da pokušam.
– Šta tačno?
– Pa to…da vidim da li i dalje postoji „to“ između nas.
– „To“ je umrlo onog dana kada si otišao. Sve ovo je samo eho.
– Eho?
– Da, eho nečega što sam osećala. A sada više ne osećam.
– Stvarno?
-Da. Stvarno! I jebi se i ti, i tvoje oči i osmeh, i ruke i telo i sve što kažeš, i misliš da osećaš. Zadrži za sebe.Sve to. I što misliš da me poznaješ. I što misliš da mi znaš telo. I dušu. Ne znaš, i nikada nisi. A sada je kasno.
– Vidiš, tu grešiš. Što se jebanja tiče, to ne želim. Jer ti nisi za jebanje, ti si za obožavanje. I tvoje telo isto tako. Da li sam jasan? I pre nego što odeš večeras, planiram to da dokažem. Drugo, znam ti dušu. Ali njena veličina i dubina me je uplašila pa sam kao uplašeno dete pobegao onda od tebe. Onog dana kada sam te sreo, tj. video sa njim, shvatio sam. Sve što si ikada rekla. Napisala. Pokazala i prećutala. Sve.
– Kasno je.
– Zašto?
– Zato što kada pokušaš da oživiš nešto mrtvo, ono se vrati kao zombi, nije živo samo tako izgleda.
– Mačak, mačak… otvori poklon. Molim te.
– Ovo je iznenađenje. Ti mene moliš nešto?!
– Da. Ne gledaj me tako. Otvori jebeni poklon. Želim da ti vidim reakciju.
– Ovo je poslednje što ti činim.
– Videćemo.
– L.C. prvo izdanje!
– Eto! Znao sam da će ti se dopasti!
– Hvala ti. A sada mi daj kaput. Hoću kući.
– Ostani. Mogu da ti ga čitam. Ne gledaj me tako. Samo da čitam. Ništa više. A ako se uspavaš, obećavam da ću spavati na podu.
– Kasno je.
– Za?
– Sve ovo. I osećaj. I smeh. I ovaj tvoj stan. I za tebe. I za mene. I za poklon.
– Zar se ja ne pitam? Ni za šta?
– Za tvoj život – da.
– E pa ja želim tebe. U svom životu.
– Stvari se menjaju.
– Znam.
– Znaš, ali ne razumeš.
-Šta?
– Ja ne želim tebe.

Autorka: Tamara Petković

Fotografija: weheartit.com