30 mar Stranac

Sinoć sam srela jednog lepog stranca, negde oko ponoći pridružio mi se i prekinuo tišinu. Iako smo ćutali, razgovarali smo mislima, pogledima, vremenom. Sve vreme svesna njegovog prisustva, nisam se mogla naslušati njegovih misli, nagledati njegovog pogleda i obradovati vremenu koje mi je poklonio.

Lakše mi je bilo sa njim podeliti tišinu i mir. Nisam ga poznavala, pa je to naš razgovor mislima činilo prijatnijim.

Jer stranci su takvi, ne mogu vas povrediti kao ljudi koje volimo. Nekad imaš utisak da ih poznaješ godinama, i da te oni bolje razume od onih koje voliš. Neki put oni koje voliš su sebični, neće te pustiti da odeš, strancu to nije problem.

On ti ništa ne traži zauzvrat. Oni koje voliš žele sve.

I zato, svideo mi se taj stranac, tako je odlučan, zreo i dobar, uostalom, zar nisu svi stranci takvi? Kako god. Nesvesna vremena, a svesna svakog treptaja njegovih očiju i našeg razgovora mislima gde je on uveliko objašnjavao filozofiju života, počela sam da prihvatam i usvajam sve one savete koje je kazao.

Naposletku beše vreme da krenem.

Moram tražiti drugog stranca, ovaj mi se sada čini tako poznat, tako blag, da bih ga mogla zavoleti.

Stiskamo ruku jedano drugom i uz osmeh koji titra na njegovom licu on prozbori meko: „Ne idite, gospođice, daleko.”

Ja se osmehnuh, pustih ruku tom pitomom strancu i odoh u novo svitanje dana.

Znam da će sve izbledeti kada prvi zraci sunca padnu na zemlju, ali danas ću ja nekome biti stranac, kao što je taj čovek sinoć meni bio.

Autorka: Viktorija Marković

Izvor fotografija: pinterest.com