04 avg Strah od letenja

–          Ne ide mi se na more! Treba da preživim tri letenja za 10 dana.

–          Reče žena koja stalno bulji u nebo i koja je više u oblacima, nego u garsonjeri – zadirkivala me je.

–          Duhovna i emotivna uzletanja i sletanja su mnogo manje traumatična.

–          Ma, ti nisi normalna! Pa, avion ti je najbezbednije prevozno sredstvo – uzviknula je.

–          O tome svaki put čitam pre nego što krenem na put. Statistički gledano na 320 miliona letova na godišnjem nivou otpadnu tričave 5,4 avionske nesreće. Statistički, dakle… pre ću poginuti u tuči u kafani ili dok jedem jabuku. Znam… svesna sam toga. Ali opet, nikako da pobedim aerofobiju i akrofobiju. Razmišljala sam čak i da kontaktiram jednog psihića. Specijalizovan je za ovu oblast.

–          Ma kakav psihijatar, kod njih idu snobovi ili ljudi sa pravim problemima. Kontaktiraj ti zgodnog stjuarda i pre leta rokni neku žestinu.

Kako se bližilo putovanje, strah me je grickao. Onako periodično. Na TV-u je udarna vest bila o avionskoj nesreći. Slučajno sam odgledala film o padu aviona. Dva dana pred put sam srela komplet opremljenu stjuardesu. U jednom trenutku sam pomislila da se neko sprda sa mnom i da mi šalje signale da ne treba da krenem na put. Počela sam da čitam tekstove za „samopomoć“, tekstove o svim mogućim strahovima, letenju… Priznajem da sam dan pred put čitala i o letilicama aviokompanije. Iskrena da budem, nisam puno razumela njihove tekstove, ali mi je nekako laknulo kada sam videla da im avioni nisu iz „četres’ druge“.

Nakon pročitanog/odgledanog mogla sam da izvedem sledeće zaključke:

Ukoliko dođe do nezgode, neću pasti iz neke krntije. Dakle, dostojanstven pad.

Postoji razlika između straha i fobije. Bojim se „samo“ letenja i visine. U suprotnom nikada ne bih ušla u avion, skočila sa bandžija ili se vozikala na onim atrakcijama od sto i kusur metara.

Ulažem trud da pobedim strah, a sam Bog zna kakve face pravim u tim momentima.

Sve se vrti oko rizika i stepena otpornosti na isti, što je u mom slučaju ironija – dok sam na zemlji volim da rizikujem, ali kad sam gore… gore sam mnogo komplikovanija. Moram da sedim do prozora. Moram da udišem i izdišem. Da stežem za ruku onog do mene. Smiruje me isključivo hrapavi glas Džonija Štulića, „Sade“ i barem tri totalna narodnjačka hita na plejlisti. Uglavnom žmurim i ne pričam, sve dok ne čujem škripu točkova letilice i dok ne osetim da je avion skliznuo na pistu.  Kad me obuzme strah od visine, tu sam manje zahtevna. „Samo“ mi se odseku noge i gotova sam.

I kao u svakoj lošoj reklami za kremu, treba da vam otkrijem kako sam pri poslednjem letu uspela da zaspim – bez zgodnog stjuarda, alkohola, muzike, prozora i držanja za nečiju ruku.

Accrobranche, priča instruktora, strah i ja. Letovanje. Dan treći. Negde u Francuskoj.

Accrobranche je neka vrsta veranja po drveću. Da biste stigli od jedne platforme do druge, morate da se pozabavite sa konopcima, mrežama, gredama i različitim visećim mostovima. Sve vreme ste na zavidnoj visini, ali ste osigurani. Na kratkoj obuci su nas ubedili da nikome ništa ne može da se dogodi, ukoliko se pravilno vezuje sve vreme.

Popela sam se na prvo drvo (jedva). Pogledala sam dole. Samo zemlja. Nema džinovskog jastuka na koji bih pala, ukoliko se eventualno otkačim. Visina, drvo, strah i ja. Pomišljam kako zaista nisam normalna jer sam sebi priuštila ovakav stres i još sam ga platila. Počinjem da drhtim. Govorim ostalima da sam rešila da odustanem i da se vraćam na zemlju. Osećam se kao debeli klinac koji beži sa časa fizičkog. Kao kroz maglu čujem kako Nikolina nadležnima objašnjava da moram da siđem. Prolama se samo „Petite blonde“ i milozvučne francuske reči koje mi u tom trenutku uopšte ne zvuče seksi. Šalju mi pomoć u vidu Tarzana ili ti „instruktora za drvo-veranje“.

– Imaš dve opcije: da siđeš na zemlju i da posmatraš sve ostale kako se zabavljaju ili da budeš hrabra i da završiš igru do kraja- reče instruktor Tarzan.

–  Jesu li ovo opcije ili izazov? – mrmljam preplašeno.

– Izazivam te da pobediš svoj strah od visine. Završićemo igru zajedno. Da li mi veruješ?

– Ne verujem ni muškarcima koje poznajem, a tebe vidim prvi put u životu – bila sam odsečna.

– Počela si da se šališ. Vidim da ti je bolje. Imaš prelepe plave oči i uveren sam da se lepo osmehuješ. – ne odustaje.

– Jao, Francuzi šmekeri. Nema potrebe za komplimentima, evo… verujem ti!

– Krećemo sa prvom lekcijom. Strah pobeđuješ tako što ne gledaš dole, već mene gledaš u oči. Kad se uplašiš, pomisliš na poljuljanu ravnotežu, pogledaš u nebo i osmehneš se. Nakon toga samo nastaviš da hodaš do naredne platforme. Kao i u životu – koga briga šta se dešava dole, sve dok se osmehuješ i dok ti je pogled uperen u nebo.

Filozofsko veranje. Ubijanje straha uz pomoć osmeha i pogleda na debeljuškaste oblake. Koncentracija, održavanje ravnoteže i fizička aktivnost slična onoj kao kad sam pre par godina sa Nikolinom zapalila do Nemačke bajsom. Neodoljiva priča o planinskim vrhovima, jer je moj instruktor Tarzan ustvari alpinista. Stigli smo i da porazgovaramo o Novaku Đokoviću i njegovoj svadbi, o životu u Srbiji, o tome da nismo samo zemlja lepih žena i dobrog noćnog provoda. Stigla sam i da se upetljam u neko lišće drveta koje podseća na badnjak. Rekao je da ništa nije slučajno. Francuzi veruju da to drvo ima magičnu moć. Na njegovu priču sam nadovezala našu legend o badnjaku…

–          Petite blonde, pa ti si jedna hrabra i luda Srpkinja! Pobedila si strah! Videćeš, zaspaćeš u avionu kao beba. Stigli smo do kraja.

–          Kraj ne postoji Tarzane!

P. S. Rekla sam ti da ću da te metnem u novine 🙂

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: favim.com

Video: youtube.com