Strah

Ne znam koliko vam je uopšte bitno to što sam se danas tuširala ledenom vodom pola sata kukajući i sedeći u tuš kabini dok me je obuzimao osećaj da vibriram –
– nisam ovde i ovo se ne može dešavati;
izašla sam nasmejana.
Gledao si u ekran, izgubljen u nečemu fiktivnom dok je tvoja sestra, trovana depresijom i mislima o samoubistvu sušila kosu pored i jecala uz zvuk fena.
Čuo si je i nisi je čuo.
Nije te bilo briga.
Da li si znao koliko me boli kad neko ode bez pozdrava?
Da li si znao da se to već desilo kada je On otišao u Novi Sad i postao jedna ogromna tišina i bolna fleka?
Da li si znao koliko je bolelo svako ‘’ne volim’’ te izrečeno pogledima?
I ono ,,ja sam kreten”
‘’vezuješ se za pogrešne ljude’’
‘’naivna si’’
Da li si znao da sam slomljena ne znajući da li je on dobro, i to što nije tu da me vidi
sa jednom ljubičastom i drugom sivom čarapom
bez maske, bez nacrtanih obrva
sa iskrzanim ružičastim lakom
koji mi stoji na povređenom palcu već dve nedelje?
Odlasci su ono što me boli.
Odlasci su ono što me plaši.
A možeš da odeš iako si tu.
Ne znači mi ništa ta famozna ljubav, ako vidite da se raspadam i, i dalje vas nema da me pokupite.
Ne značite mi, ako ne možete da mi dovedete moje pse koji su mi sve na svetu dok jecam za toplim dodirom i razumevanjem
koje mogu da primim samo od životinja.
Čak i da možete znati kako se osećam
to mi ne garantuje razumevanje.
Po čemu je pokušaj da odletim odavde interpretiran kao umetnost?
Zato
baš zato
u našim zgradama
fakultetima
kafićima
ljudi kao ja i kao vi
svakodnevno umiru.
I ne moraš biti na Novom groblju u Lajkovcu i trunuti
da te ne bi bilo.
Možeš samo da budeš budala koja se izgladnjuje,
pravi pogrešne odluke
i piše umesto da nekad
nekako
završi fakultet.
A vi?
Šta biste vi uradili, samo da smete?

Autorka: Natalija Kuznecov

Fotografija: tumblr.com

strah-blacksheep.rs

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.