11 jan Strah

„Ja ću umirati, a biću željan. Daj mi samo malo – tebi je to ništa, a meni zauhar. Samo mrvicu, evo ovolicno. Zar ne vidiš da umirem željan.“ D.Dž.

„Bojim se!“

„Znam. To je prirodno. Strah. I ja sam se bojao uvijek ali mi znamo sakriti strah, upakovati ga u riječi, u priču. Sakrijemo ga i od sebe i od drugih.“

„Bojim se da će naći nešto, da će mi je odsjeći.“

„Znam. To je strah. On jede. Kao crv voćku tako i nas strah jede.“

„Bojim se zato što mrzim sve javne kampanje protiv raka dojke. Zato što su mi iritantne sve te žene koje prave se hrabre. Znam da je okrutno. Čak i kada ljudi po fb dijele postove. Kao da to pomogne ikome. Jer to te pojede. Ulazi u svaki dio tebe koji nagrize i onda ti ga odsjeku i bace u kantu… Strah me je.“

Dodiruje brkove požutjelim prstima i gleda me u oči.

„Znaš, mala, strah i napada hrabre jer je to za njega izazov, borba.“

„Hoćeš li me držati za ruku na pregledu?“

„Ma jok, šta ti je. Skupit ću se u ćošak ordinacije i umirati od straha.“

Šutimo par minuta. Gleda me iz ogledala. Onda sjedne za radni stol i opet počne da piše mojim prstima.

„Znaš da se tebi samo loše stvari dešavaju, zato i znaš da pišeš. Jesam, okrutan sam i iskren. Sad idem da progutam tog crva u tebi, ionako mi je to jedina hrana na ovoj strani na kojoj mi se nećeš još pridružiti jer čeka tebe još puno nesretnih ljubavi na tom svijetu i puno crva kojima ćeš da me nahraniš. Jer ako ti je živjeti osamdeset godina, onda ti je TEK trideset, a ako ti je rok trajanja četrdeset, onda to još malo proživi u velikom stilu, opljačkaj neku banku i zbriši na pecanje na Šri Lanku!“

Svim ženama kojima su uzeli dio njihove ženstvenosti bez pitanja, bez drugog načina i onima koje su sa tim dijelom dale i sebe…

Autorka: Luna H.

Fotografija: weheartit.com