14 jan Strah

Postoje mnoge priče. Tužne, tragične, sa sve onim nesrećnim junacima, koji zapravo nisu nikakvi junaci već se po nekakvoj navici tako nazivaju. Pre su to poniženi i uvređeni, kukavni nesrećnici koje bi trebalo zaboraviti i uništiti svaki postojeći trag njihove sudbine. Ugušiti ih da ne uznemiravaju slušaoce. Da ne podsećaju na bol i patnju.

Postoje one lepe i umiljate priče, priče koje se uz osmeh pripovedaju. To su vedre priče o pravim junacima, Božijim izabranicima, privilegovanim smrtnicima koje je neznana sila milošću zadojila i osmehnula im se, bilo to slučajno ili namerno. Ti junaci ostaju besmrtni i posle svojih umiranja. Žive večitim životom služeći kao nada i uteha slabašnima i očajnima.

Postoje smešne priče, postoje isprazne i besmislene priče. Zatim, one koje su svačije, svakodnevne i koje su vremenom prestale da imaju ikakav značaj, jer su jednostavne i gotovo neprimetne u svojoj uobičajenosti. Čitav čovečanski vek prožet je pričama koje se sudaraju i ukrštaju, i opet razilaze i granaju, odvajaju svojim putevima, odlazeći u zaborav ili stičući spomen neizbrisivog sećanja. Ali, oduvek su moju pažnju posebno privlačile one priče koje se nikad nisu čule. Ili su se samo šapatom oglasile. To su priče koje kao kakva zločinačka nedela nose crnu i sramnu notu, te su stoga zabranjene. One se ne pričaju. Ali su nekim nečujnim glasovima ispripovedane. Bar se zna da negde postoje i da žive kao duhovi svih vremena. Priče koje se prećute, o kojima se ćuti. Jer, kad bi se njihove reči izgovorile javno, pred svetom, ma pred jednim čovekom, došlo bi do opšte propasti i uništenja koje oporavku ne ostavljaju nikakve nade. Priče o tajnim ljubavima, o ratnim poduhvatima, o prevarama i preljubama, priče o lažima i istinama, priče o grehu.

Slušajući pripovedanja različitih pripovedača, u različitim vremenima i prostorima, sve više je moju misao okupiralo ubeđenje da svaki čovek na ovoj planeti ima neku svoju tajnu priču. Jedinstvenu zabranjenu priču koju, ni kad ostane sam, zatvoren u četiri zida, ne sme da izgovori. To je ona priča koju duboko zatrpava u sebi, tražeći joj tamničarske odaje u mračnim i hladnim predelima svoje duše. Zaključava je, zakiva lancima i katancima da nikad svetlost dana ne ugleda. I ulaže sve moguće napore, svim silama se trudi da osigura prikriveni prostor, da ga odvoji od sebe i izmesti iz sopstvenog bića, ne bi li bio spokojan i oslobođen od bojazni da će se jednom tajna priča otrgnuti i prevariti ga progovarajući sama mimo njegove volje. Iako se ona neretko oglašava u njemu, kao prestravljeno i napušteno dete u stravičnom mraku, on je ignoriše, okreće glavu od nje, zatvara oči i uši, praveći se lud, glumeći pred njom da je ne poznaje i da nikad za nju nije ni čuo. Ratsrzan između odluke da do groba ćuti i potrebe da bar nekad i nekome ispovedi svoju muku, umoran i iscrpljen dok bdi na straži, neprijatelj samome sebi, čovek sa nepoverenjem zagleda svoj lik i pita se ima li nekog drugog čoveka na svetu u kojeg može imati poverenja. Osramoćen zbog paranoidnog stanja, zastrašivan sopstvenom nevericom, osvrćući se oko sebe, sa zadrškom ispitujući i najbliže prijatelje, čovek gotovo da silazi sa uma opterećen pitanjem svoje tajne priče i časom u kojem bi mogao da progovori. U toj nepodnošljivoj i neizrecivoj borbi koju je primoran da vodi dok razmišlja kako da okonča odnose sa svojom pričom, zakleti nemi pripovedač nikad nije siguran da li je na pravom putu. Među tim tihim i nemim govornicima neretko se nađe pojedinac koji smogne sulude hrabrosti te na neki samo njemu znan način pokušava da iznedri iz sebe ako ne celu priču, bar jedan njen deo. Ali, sa teškim naprezanjem, uz nemerljivo kajanje, jer izneverava svoju zakletvu, i jer tek na momente prestaje da bude rob svoje tajne priče. Jer, ta tajna je najstrašniji dželat koji se namerio da uništi ljudsko biće.

Malo je onih koji znaju šta znači to biti rob tajni. Čuvati je i ne moći je poveriti nikom. Slušati je kako šapuće kao demon iskušač, gušiti je da se ne oglasi. Možda su zato ti odvažni i smeli pojedinci odlučili da pišu. Tako govore i ćute, iznose poluistine, stvari koje i jesu i nisu, koje su bile, i koje bi mogle biti. U kanale izmaštanih dimenzija, koje se kao priviđenja otkrivaju u neznanim momentima ushićenih stanja uma i duše, ti zaneseni pojedinci zakivaju na zidovima večitog vremena zapise o onome što znaju. I tako i sami nesvesni svog otkrića, zapravo otvaraju put kao objavljivanju onog što se taji, ali na najsavršeniji i najbezbolniji mogući način. Pisati i poštovati tajnu, ujedno joj biti izdajnik. Možda je to zlatno rešenje za kojim i ja tragam već godinama. To pisanje. Možda je ono jedino sigurno oružje kojim mogu da zavaram, ako već ne mogu sasvim i u celosti da pobedim, strah!

Autorka: Mirjana Zarić

Fotografije: wallpaperscraft.com