19 mar Stepenište, ljudi i leševi

Deda Ivo je često znao da mi priča o stepenicama. Govorio je:”Kada se penješ, nikada ne smeš da gaziš ljude. Ljudi nisu za gaženje. Stepenice su. Čini mi se da dolazi vreme gde se to meša.” Završavao je svako svoje izlaganje time. Sada smo sedeli ispred bakinog groba. Nisam je poznavao. Ali sam toliko puta slušao o njoj, da mogu sa sigurnošću da kažem, tu ženu i mene veže nešto posebno.

“Ali deda, šta ako je na stepeništu previše ljudi i ne možeš da se lepo krećeš? Moraš nekoga da nagaziš, makar slučajno” postavio sam naivno pitanje devetogodišnjaka. 

Deda je prošao rukom kroz svoju sedu kosu, nasmejao se i potapšao me po ramenu. Video sam tada u odrazu spomenika svoj lik. Beše to blaženi izraz lica onih koji nisu znali kako svet funkcioniše. Pričanje o penjanju, stepenicama i ljudima, dovelo je do toga da uvek puštam ispred sebe užurbane ljude u odelu kada trčkaraju ka vozu. Devetogodišnji ja bio je ponosan na sebe u tim momentima, mislio je da je shvatio poentu. Deda je posle dužeg ćutanja zapalio cigaretu. Pružio sam ruku da uzmem i ja, uputio mi je onliko prekoran pogled koliko su njegove dobrodušne kristalnoplave oči dozvoljavale. Posle dužeg ćutanja, obavijen dimom svojim Monblan cigaretama, rekao mi je nešto što nikada neću da zaboravim: “Ako na stepeništu ima previše ljudi, tvoj cilj je da im pomogneš, nikako da ideš preko njih.” 

Znalački sam klimnuo glavom. Ostavio sam ružu na bakin grob, prešao prstima preko njene slike i otišao držeći dedu za ruku. 

Godinama kasnije stepenice sam viđao svuda.
Na ulici dok su protesti.
U školi.
Na poslu kada radnik trpi zlostavljanje od poslodavca. Gledao sam u dedinu sliku na spomeniku. Otišao je jedne tople večeri, sa smeškom na usnama i knjigom u rukama. Pitao sam se da li bi čovek koji me je oblikovao, bio ponosan na mene. Dim cigareta mi je maglio sliku. Nasmejao sam se mršavo, svi se na kraju pretvorimo u ljude koje nas napuste.

Svet je zapravo bio lavirint od stepeništa, gde su svi hrlili ka vrhu,zaboravljajući ljude. Godinama kasnije shvatio sam da je deda samo drugačije rekao onu staru, ofucanu izreku: “Ne gazi preko leševa.” Sve to me je najviše stiglo, kada sam stajao ispred njegovog i bakinog groba i saznao iz jednog pisma da je baka poginula spašavajući svoje prijatelje od užasa rata.
Njen cilj nije bio da stigne do vrha, nego da im pomogne.

Uhvatio sam sebe kako često dolazim na groblje. Imao sam trenutke slabosti, tada sam bežao od živog sveta. Plakao sam, nisam znao šta je sa ljudima. Toliko su pogubljeni, da više deluju kao preplašene životinje koje ujedaju da ih neko ne bi povredio, nego kao ljudska bića. Završio bih celu paklu, dim me je vraćao na razgovore sa dedom, u mirisu Monblana kao da je živeo njegov duh. Shvatio sam u tim trenucima nasamo sa njima, u toj tišini, da ne možeš sve da spaseš, da to ne treba da bude cilj, neki ljudi neće želeti da budu spašeni, da je suština u penjanju ostati slobodan, bez da samelješ drugog.

Nemati izgovor za slobodu. Šutiranja na stepeništu će uvek postojati, gaženje… Ali to ne sme da bude opravdanje.

Prisustvo čizme je samo razlog više da se bori za slobodu.
Baka je to znala najbolje.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: favim.com