Staša Vukadinović: “Uroniš u sebe i setiš se sebe i onda u sebi tu iskrenost  i čast nađeš”

15. марта 2019.

Ukoliko bih pokušala Stašu Vukadinović da ušuškam u neki okvir, rekla bih da je ona devojčica ravnice koja je rođena u Zrenjaninu, a živi, radi, piše i voli u Novom Sadu, u kom je i završila studije srpske književnosti i jezika.

Ukoliko bih pokušala Stašu Vukadinović da ušuškam u neki okvir, u njemu bi se našlo puno hrabrsti za pisanje i objavljivanje reči. Smeštanje tih reči među korice. Samizdat. Peto izdanje zbirke priča: “Ja sam Staša”.

Ukoliko bih pokušala Stašu Vukadinović da ušuškam u neki okvir, rekla bih da se iza stakla tog rama nalazi jedna vilenjakinja koja je kosu nasledila od svoje bake. Ta vilenjakinja sedi na terasi jednog novosadskog stana, čita knjigu i miluje psa Nimeriju.

 

Kažu da o knjizi ne treba da sudimo na osnovu korica, ali to ne znači da nećemo prozboriti upravo o koricama. Ko ih je iscrtao i među njih onako lepo ušuškao tvoje redove?

Iscrtao ih je Marko Prokić – f.ckinfine. Mnogo je važno što je on crtao te korice, jer niko drugi ne bi ni umeo da, bez mnogo pitanja, rastumači moju želju u vezi sa izgledom istih. “Da su plave ali mistično plave i tamne i da je šuma  ali neka onako, razumeš, kao ja“ Niti bih ikome drugome to znala da napišem. Niti bi iko drugi to umeo da nacrta i da to bude to. Marko je kralj, nema tu šta.

Čime se hrani jedna zbirka priča?

Šetnjama, susretima, kafanom, drugarstvom, ljubavlju, pogledima, konfliktima, tugom, razgovorima, podrškom, odvažnim potezima.

Od samizdata do petog izdanja put je bio…?

Put je bio čudan. Naime, imala sam neku fiksaciju da, nakon rasprodatih prvih hiljadu primeraka odnosno prvog izdanja,  ne želim da nastavljam sa objavljivanjem te knjige, da je to to. Iako se knjiga lepo čitala i tražila. Srećom su se javili neki dobri ljudi koji su mi ukazali na to da ta  moja misao možda i nije najsmislenija na svetu, i evo nas, dok ovo pišem već smo uveliko u petom izdanju. Inače, ja sam solo igrač i ovo je moja priča, tako da, samizdat i dalje traje i živeo samizdat.

Kada kažem “solo igrač” mislim na činjenicu da iza mene ne stoji izdavač. Ali mi je važno da se zna da su ogromnu stvar uradili i rade i dalje ljudi koji su moji prijatelji i koji me kapiraju i koji vole i razumeju moje priče. Jelena Pajić, koja fotografiše svaku novu sezonu i koja je fotkala sve što je u knjizi, Dia Andrea koja daje boju i lepotu mojim sezonskim zamislima, Bojana kao online podrška, drugarice Ivana, Maja i Daca koje su mi glas razuma oko mnogih stvari. I još par ljudi koji su jednostavno Tu, na ovaj ili onaj način. Dakle, da, ja jesam solo igrač u onom inicijalnom smislu, ali imam konstantnu podršku i razumevanje nekoliko ljudi do čijih mi je ideja i mišljenja veoma stalo.

Većina tvojih priča je prvo objavljena na internetu, pa su se onda „ukoričile“. Šta tvojoj priči znači lajk, a šta papir?

Mislim da je za priče važno što su sve osim “7 tajnih priča”  bile objavljene onlajn, jer su tako unapred stekle ljubav i ljudima pružile priliku da upoznaju mene i zapravo požele tu knjigu.  E sad, ne znam kako se desi to da neko od lajka dođe do momenta – hej, pa ja zapravo i želim da kupim knjigu sa ovim pričama! Možda sam zato i želela samo jedno izdanje – to jest, moguće da sam kriomice strepela da niko osim ljudi koji me znaju s Fejsa neće mariti za knjigu. A ispostavilo se da su knjigu zavoleli ljudi koji su poslednji put bili na Fejsu 20015e godine i ljudi koji koriste samo Instagram i ljudi koji nemaju niti jednu mrežu. Ali svi oni su do nje došli preko nekog ko je moje priče zavoleo preko Fejsbuka. I to je taj začarani, lepi krug.

Da li se „naposletku uvek nađe neko ko nas čuje“?

Nađe se, uvek.

Opiši nam neki „potpuno savršen slučajni trenutak“.

Uh. Pa ja druge i nemam. Mislim, ako izuzmem posao, nemam druge trenutke osim slučajnih. Poslednji baš upečetljiv je možda onaj sa taksistom koji mi je spasio i skroz obojio jedan zimski dan i na kraju izgovorio svoje ime: Svemir. Zvučalo je skroz nestvarno. Kao da odjednom sve ima smisla. Slučajnost, ili nije.

Da li išta na ovom svetu treba da se podrazumeva?

Ništa i niko. Danas jesi/jeste sutra nisi/nije.

Jedna od mojih omiljenih priča koje si napisala nastala je 7. oktobra 2013. godine. „Pevač tu peva o raznoraznim načinima kojima ubijamo one koje smo voleli – neko to radi s osmehom na licu, neko u grču. Kukavice to rade poljupcem, a hrabri udare mačem.“ Gde oni hrabri pronalaze mač?

Pisao mi je pre neki dan taj momak, muškarac već,  taj zbog kojeg je nastala priča. Danas smo dobri drugari, ma, možda čak prijatelji. Skoro je tek uzeo da pročita knjigu i veli: “evo baš sam malopre pročitao 7. oktobar, dan kad sam fasovao mač” Danas je za mene to hrabrost, moći otvoreno govoriti o tim pipavim stvarima s ljudima koje si voleo ljubavno, ogoliti se, ne stideti se, ne truditi se biti velik i nedodirljiv i kul. Naši smo, nežni smo, ljudi smo, stradamo svi redom i svi nekad fasujemo mač, i on i ja i ti i onaj tamo.

Mač mi iz ovog ugla  i nije  neka nadnaravna hrabrost, jer danas drugu opciju i ne poznajem. I mislim, ako već stradam, daj da od mača stradam. I to s mačem umesto osmeha, to mi je nekako podrazumevajuće.  Što uopšte ne znači da sam ja neki vau hrabar tip. Nego samo da za mene nema druge opcije. To ne znači da je lako izvaditi mač, jer nije uopšte. Ali ako već dođeš dotle da mora tako, onda uroniš u sebe i setiš se sebe i onda u sebi tu iskrenost  i čast nađeš, nema ti druge.

Gde dišeš kad je napolju hladno?

U svom stanu. Mnogo ga volim. Mislim, nije to baš skroz moj stan, ja ga iznajmljujem. Ali kao da je moj, tako s njim živim.

Zašto si ti crna ovca?

Ako jesam, onda sam to stoga što mi nikada nijedan postupak nije određen mišlju “šta će ko da kaže” I nije to nešto na čemu sam radila, čini mi se da sam se tako rodila. (Ali sam sigurna da može i da bi trebalo na tome da se radi, ako mene neko pita.)

Knjigu “Ja sam Staša” možete poručiti putem sajta: www.stasavuk.com.

 

Razgovorala: Tijana Banović

Autorke fotografija: Jelena Pajić i Milena Goševski