04 jan Stara, Nova godina i neke želje

Sedi u mojoj sobi. Još uvek je u staklenim cipelama i balskoj haljini.

Pretvaramo se da u ponoć čarolija neće prestati. Ja ću glumiti da nisam znala da je sve laž.

Sve dotraje. I ljudi.

Kad pređeš neke godine, postaješ nepotreban.

NE-A-DE-KVA-TAN, tako kažu.

Ako može neko samo da mi kaže kako se to određuje? I kad onda treba živeti? Do koje godine juriš, a kad odustaješ zadihan?

Ne znam.

Ja sam mislila da cilj ima jasno određeno mesto, a ti koračaš dok možeš. Pa si uspeo čak iako nisi stigao do tog mesta. Uspeh je u samom načinu koračanja. Pa ko stigne, pričaće.

Sad ispada da i nije baš tako. Ne koračaš dok možeš, nego dok si adekvatan.

Mene često pitaju zašto se ja bunim kad je sve to tako normalno.

Ne znam zašto se bunim.

Valjda neću da to bude normalno.

Hoću da je čovek čovek, a ne otpad.

Zar će da mi prilepe rok trajanja? Da me lepo obuku u etiketu i napišu „rok trajanja utisnut u borama na licu“. I da niko ni ne pomisli kakav je sadržaj ispod te etikete.

Nisam ti pričala da sam upoznala devojku koja je želela da vidi okean. Samo da vidi. Ništa više.

Ispunila joj se želja.

Neko bi rekao da je mogla i nešto više da poželi. Da to baš i nije neka želja. Ni neko ispunjenje.

I opet molim, ako može neko da mi objasni, kako se to određuje.

Jer ja kažem da je veliko.

Znaš kako je mnogo kad ti je srce puno od jedne male stvari. Znaš koliko je to u ovom moru srca ispunjenih do vrha sa toliko toga da više nema gde ni da stane.

Punih, a praznih. Srca u koja više nema šta da stane. Izvinite, sve je popunjeno. Ako možete neki drugi dan. Danas je gužva.

Sa malim željama je takav slučaj da kad useliš u svoje srce jednu, ona odmah zida prostor za novu želju. Tako to nikad ne prestaje.

Veliko je videti okean.

Baš veliko.

Ti me sad pitaš zašto ti sve ovo pričam.

Kakve sad ima veze rok trajanja sa malim željama.

Pa, eto.. Nova godina će. Treba poželeti nešto što nema rok trajanja. Što je za zauvek.

Ja ne želim veliko.

Samo, eto.. Da se živi.

Ali ne po meri koju drugi odrede. Ne ambalažirano i etiketirano datumom potrošnosti. Ne po meri kupca.

Nego, eto..

Da se živi.

Po meri čoveka.

Hajde stara, otkucala je ponoć. Odlazi dok se sve nije pretvorilo u krpe i zakrpe. Nemoj ni cipelu da mi ostaviš. Nijednu.

A onda razmislim.

Možda ja grešim što joj stalno govorim da ide. Neka je, nek sedi tu. Neka, ako joj je lepo. Nek ostane.

A ja da idem dalje. Tako treba!

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: weheartit.com