Plašim se

života koliko i smrti

otvoreno bih uvek priznao.
Bar sebi.
Ja sam tragičan junak
koji snosi krivicu unesrećivanja sebe
svega oko sebe.

Odrastati
ne znači biti odgovorna zrela osoba
naći pristojan posao
drugu osobu
biti samostalan.
Već znači prihvatiti
da nikada nećeš biti
glavni junak filma
sa srećnim završetkom
pored ljubavi svog života
stići do cilja.
Znači prihvatiti
da nikada neće doći svemirski brod po tebe
da te odvede u galaksiju daleko, daleko odavde.
Nećeš biti u crtanom filmu.
Možda i nećeš biti srećan.
Bar ne trajno.
Prihvatiti krug.
Život je patnja
prošarana srećnim momentima
a za te momente vredi ispaštati.
Do njih treba krvariti
laktati se, ublatnjaviti se.
Zaista vrede svega toga.

Ali kada stignem
do toga
plašim se jednog pitanja.
To nije pitanje egzistencije
višeg, plemenitog, naučnog, svrsishodnog.
Prosto jednostavno
stravično i jezivo pitanje
koje preseče i skida sve osmehe sa lica:
Šta sad?