23 maj Šta je meni ovo trebalo?

Otvaram teška, zelena vrata. U tom trenutku ispred mene se pojavljuje žena duge, crvene kose.

„Opet ti?“, upitala je Susana gledajući me preko debelog rama svojih naočara. To mi je više zvučalo kao tvrdnja nego kao pitanje.

„Da, ali ovog puta je drugačije.“

„U redu. Svakako imam vremena na pretek.“, rekla je i ušla. „Koliko već čekaš?“

„Ne znam ni sama. Mislim da su prošle nedelje.“

„To je jako malo. Mogla si da sačekaš još.“

„Čekala sam i previše.“, rekla sam odsečno.

„Pije ti se kafa. Spremi i meni jednu.“

Prvo što sam pomislila je da život teče haotično. Ne kao reka, jer reka bar prati određeni tok. Kod mene se tok uvek menja, i mogu da budem spremna da nizvodno postane uzvodno. Previše razmišljam, i zbog toga su mi i misli takve. Nadovezuju se jedna na drugu, bez nekih pravila i logike. Krenem da razmišljam o oblacima, i završim pitajući se zašto februar ima najmanji broj dana. Kad imaš tako neoblikovane misli, često ti u san dođe i osoba koju uporno pokušavaš da zaboraviš. Tada sve padne u vodu. Jedeš, setiš se kako je bilo doručkovati sa njim. Ponovo dođe jedna od scena: juriš masline po tanjiru, u jednom trenutku uhvatiš njegov pogled i ne uspevaš da pobediš osmeh. Zbuni te to što se u tom trenutku i on osmehne, jer ne znaš da li je to refleksno ili je samo neka vrsta sreće.Napiješ se, i ponovo ti dođu sećanja i nabiju na nos to da ste se nekada napijali zajedno. Zagrliš nekoga ko može da ti bude sudbina, i neki glas ti kaže da mu nije ni do kolena. Niko ne grli kao on. Nekako ne uspevaš da ubediš sebe da je on samo opsesija zbog koje ne razmišljaš racionalno.

„Neprijatno je razgovarati sa nekim kao što si ti kada umeš da čitaš misli. Ne uspevam da držim koncentraciju.“, rekla je dok sam pokušavala da smislim šta da kažem.

„Zašto onda razgovaraš sa mnom, kad znaš šta ću da kažem?“

„Ponekad ne znam, jer čovek ne izgovori uvek ono što misli, ili ne razmišlja o tome što priča, jer je preokupiran brigom da ne pogreši u nečemu. U izgovoru, ili odabiru reči.“

„Ali znaš šta želim.“

„Da. Znaš da to što želiš ne mogu da uradim. Ne mogu da promenim prošlost.“

„A moja sećanja?“

„To ne deluje. Jedini način je da ti se pamćenje izbriše u potpunosti, ali uvek ćeš imati podatke negde, i moći će da se vrate.“

„Mislim da je i to dobra ideja, Sus.“

„Ja mislim da preteruješ. Suviše je radikalno to da ti nestanu sve uspomene samo zbog jedne osobe. To je kao da menjaš kuću zbog toga što ti je jednom nestalo struje.“

„Ne želim da mi godine prođu u razmišljanju o osobi koja nikada ne pomisli na mene.“

„Ako je nekome suđeno da razmišlja o nekoj stvari, ne može se uticati na to. Sećanja se mogu promeniti samo dok ne sretneš tu osobu. I sama si se uverila.“

„Iskreno, mislila sam da neće biti šanse da se ponovo sretnemo. Naši životi su potpuno suprotni.“

„Opet razmišljaš tuđim rečima. Ne pronalazi udobnost u izgovorima. Da su vam životi suprotni, ne biste se upoznali tu gde jeste.“

„To je bila slučajnost, i to ne znači da imamo nešto zajedničko. On ima dosta drugova, ja jedva par. On stalno putuje, mene mrzi da ustanem iz kreveta. Ja nisam uspela da ostvarim svoje snove, za razliku od njega. Nas razdvaja nešto više od fizičke granice.“

„Uvek nabrajaš nedostatke i pesimista si. To je ono zbog čega ti je tako.“

„Nemam razloga da budem optimista u ovakvom svetu.“, dopustila sam da mi izleti prva stvar na koju sam pomislila. Nije da nije tako. Gledam kako se sve ruši, i nadam se da ću se i ja srušiti sa svim tim sranjima koja se dešavaju.

„Šta ću ja sa tobom?“

„Ne znam.“, rekla sam i pogledala u njene oči. Nisam ranije obraćala pažnju na njih. Tako su sive i prodorne.Ipak, crna mrlja nekako čini da se zaboravi na svo to sivilo. „Pokušala sam da uradim ono što si rekla. Da pokušam da zamenim sećanje novim; kao da se nikada nismo upoznali. Napisala sam celu priču i nije delovalo. Ipak, ne znam zašto ti ne možeš da učiniš tako nešto.“

„Da mogu, uradila bih. Prva stvar, ne mogu sve da kontrolišem. Druga, samo tebi nestane sećanje, poludiš ako sebe više puta vidiš negde gde nisi bila, ako ti se jave osobe koje tvrde da te poznaju, ili ti naiđu flešbekovi. Veruj mi, lako može da dođe do konflikta svesnog i nesvesnog i da te to mentalno uništi.“

„Kao da nisam dovoljno uništena.“, izustila sam bezvoljno.

„Uvek spuštaš sebe. Ne bi mogla da veruješ da si među najmanje sjebanim ljudima. Znaš, samo uzajamno sećanje je moglo da se briše. Moglo kažem jer mislim na period od pre oko dvesta, trista godina, kada nije bilo interneta, fotografija i prevelikog broja kontakata. Tada je mogao da se ubaci ’crv’ u misli i uništi podatak da si se ikada upoznao sa nekim, i to samo ako se i drugoj osobi uradi isto. To se retko radilo. Misliš da je jednostavno tako nešto. To je kao kada izvučeš jednu ciglu iz zida, i ne znaš šta može da se desi. Može sve da ostane na mestu, a može i da uništi ravnotežu. Ako postoji samo jedna kratka uspomena, verovatno neće biti mnogo posledica. Ipak, i dalje će se ostali ljudi sećati ako su bili tu. Mnogi dođu i kažu da hoće da im se izbriše sećanje, ili znanje, a ne znaju da to nije kao u filmovima.“

„Pa dobro, ipak sve to deluje jednostavno.“

„A tek prošlost. Pre svega, ljudi nemaju moć da je menjaju, a i da imaju, ceo svet bi bio izokrenut u roku od par godina. Budućnost se razvija u nekoliko pravaca u odnosu na jedan događaj. Ako neko promeni budućnost sebi, promeniće je i slučajnim prolaznicima.Daj bar da vidim šta si napisala.“

Pružila sam joj svesku sa kožnim povezom u kojoj sam pokušavala da pronađem poslednji spas. Okrenula je stranicu koja je bila obeležena i počela da čita u sebi. Znala sam ionako napamet sve što je bilo napisano. Pokušala sam sebe da zavaram, krenuvši od par događaja pre glavnog. Nisam upoznala osobu koja me je dovela na to mesto. Dobila sam pozivnicu, razbolela se u tom trenutku i nisam otišla. Ostala sam kući i nastavila da radim ono što je odavno prestalo da me zanima. Odem na žurku jedne organizacije, tu preko zajedničke prijateljice upoznam tu osobu koja me je odvela na prvi događaj, i posle par razmenjenih reči shvatim da nemam interesovanje da nastavljam kontakt. E sad, umesto da odem sa njima da se pozdrave sa nekim ljudima, otišla sam po još jedno piće. Počela sam razgovor sa osobom koju dugo nisam videla, dok su njih dve bile na drugom kraju prostorije. Kad mi je sve dosadilo, pozdravila sam se sa njih dve, pogledom prešla preko grupe od četvoro ljudi, među kojima je bio i on, klimnula glavom kao znak pozdrava i otišla. Ujutru sam se probudila sa nekom vrstom blagog mamurluka i bez ikakvog sećanja na njega.

„Ako nastaviš ovakvim tempom i izbrišeš sve mogućnosti koje su oduvek postojale, moći ćeš da zarađuješ od pisanja.“

„Dovoljno toga imam da pišem i kao ekonomista.“

„Koliko volim to što skrivaš toliko gorčine i kajanja u sebi. Još ti nije kasno da se setiš svojih snova.“

„Snovi su za decu.“, rekla sam i uzela svesku. Prešla sam preko ilustracija koje sam nacrtala na stranama koje sam slučajno izostavila i sve su nekako odisale dečijim duhom. Setila sam se te rečenice: ’Moram da odrastem.’

Kao da sam čula Susine misli: Ne. Ne moraš.

„Mogu da ti umrtvim sva osećanja, i kasnije bi ostala samo zatupljenost. Ipak, to ne može da traje zauvek. Posle kratkog vremena, počela bi ponovo da osećaš. Fora je u tome što i ljubav prestaje nakon određenog vremena, ako nije dovoljno jaka.“

„Meni bi bilo lakše da ovo moje stanje nije trajalo 3 godine.“

Ni ovog puta nisam uspela da se iskontrolišem. Ponovo se pokrenula lavina sećanja. Zagrljaji, pogledi, reči koje su lebdele u vazduhu. Njegovi meki prsti na mom vratu, nežni kao pahulje, a dovoljno snažni da ne zaboravim taj osećaj.

„I dalje ne veruješ u to da se javila hemija među vama.“

„Pa ja je nisam osetila.“

„To ti misliš. Da je nisi osetila, ne bi bila tu gde jesi. Oseti se i samo kroz tvoje misli.“Ispila je sada već hladnu kafu u jednom gutljaju i počela da pretražuje po svojoj velikoj torbi. Imam osećaj da ni ona ne zna šta sve ima u njoj. U tom trenutku me je prostrelila pogledom. Nastavila je da traži šta god da je tražila i kada je pronašla to, produžila je sa pričom, kao da je nije ni prestajala. „Nije sve u fizičkom svetu. Velika je razlika između statičkog elektriciteta i sastajanja dve posebne duše.“

„Volela bih da mogu da verujem u te spiritualne stvari.“

„Uzmi ovo. Trebalo bi da odmah počne da deluje.“

„Dakle to je moglo da se reši u trenutku. Zašto me uvek toliko zadržiš?“

„Da bi bolje razumela neke stvari i da bi poslušala svoje reči.“

„Slušam se svakodnevno.“

„Ne laži sebe.“, rekla je i ubrzo nestala.

Legla sam na kauč i gledala u plafon pun zvezda koje ne sijaju, jer im je potreban mrak. Tek je podne. Uzela sam mp3 plejer i pokušala da nađem pogodnu pesmu uz koju mogu da se vratim svojim starim mislima, ovoga puta malo više mrtva.

Autorka: Nevena Jovanović

Izvor fotografije: pinterest.com

(Priča „Šta je meni ovo trebalo“ izdvojena je na konkursu „Promena“).