Srešćemo se

00.52. 10. avgust.

Sedim na stepenicama u dvorištu, tu blizu vrata. Sluške u ušima. Kaleo i Save yourself. Kaže, zar ne vidiš da je sve što imaš vreme? Kaže, sačuvaj sebe za nekog drugog. Upravo to i želim. Da se sačuvam za tebe. Za tebe kog ću tek upoznati. Za tebe koji me čekaš. Za tebe koji možda imaš nekoga sad. Možda imaš nju, lepu i visoku. Možda ima plavu kosu, ravnu. I nosi štikle. I crveni karmin. I sluša nešto što ja ne slušam. I studira prava ili tako nešto. Možda ste sad u tvom stanu. Kažem stanu, jer te nekako ne zamišljam kao tipa za dom. Baš si mi tip za stan. U stanu živiš sa ortakom, ali je on otišao kući, pa si sam. Ona je kod tebe sad. Pili ste, uz neku muziku. Možda ste i duvali. Sad se ljubite. Onda ćete biti polugoli. Pa onda goli. Na kauču u dnevnoj, jer je to tvoj krevet. Na laptopu jutjub radi svoje. Na stolu prazne limenke, i neke semenke. I vaši telefoni. Na podu njene štikle. Ljubite se stastveno. Želiš je. Kao nikad nikog. Bar tako misliš. Ne možeš da dočekaš da joj skineš gaćice i da uđeš u nju. Kao Sava u Dunav, m? Izluđuje te njena plava kosa i njeno uzdisanje. Gledaš je u oči i ona tebe. Pokušavaš da pronađeš nešto u njima. Nešto što misliš da je tu. Ali ne pronalaziš. Sklanjaš pogled, jer ti ne uspeva. Privlačiš je k sebi i pipaš svaki deo njenog tela. Ulaziš u nju, i dalje znaš već. Jebete se i to je to. Ne bih nazvala to vođenjem ljubavi, m? Šta misliš? Misliš li da je to?

Ja ne znam. Misliš da nikad nikog tako nisi želeo. Da je to to. Da se pališ na plavuše koje nose

štikle i glasno uzdišu.

I pametna je, ne kažem. Buduća pravnica. Ali opet, nešto fali. Šta fali?

Biće ti sve jasno kad se sretnemo. A srešćemo se, znam. Da li ćeš i dalje biti sa njom, ne znam. Nije ni bitno. Srešćemo se, to je bitno. Ne znam gde. Negde u Beogradu. Preko nekoga ćemo se upoznati. Nekog zajedničkog druga od druga. Biče to neočekivano. Čak nisi ni planirao da izađeš to veče.

Ja ću biti tu. Visoka i mršava. U sandalama bez štikle i šarenoj suknji do kolena. Kratke, crne kose. I prodornih braon očiju. Neću nositi šminku, jer mi se tako htelo. Neću imati duge nokte. Biću opuštena jer sam pre toga popila malo, baš zbog toga. Biću toliko opuštena da ću prestati da razmišljam onom brzinom kojom umem, i prepustiću se trenutku i vremenu. Drug će me povesti sa sobom na tu neku žurku ili bleju. Poći ću sa njim spontano. Tako blago pijana ću se uvući u sebe i postati svesna samo svog tela. Ništa drugo neće biti bitno. Prolaziću prstima kroz svoju kosu i primetiti kako je mekana i retka pozadi. Pipaću svoj vrat. Razmišljaću o tome kako odavno nisam osetila ljubav. Bilo je pokušaja. Kroz njih sam shvatila da nisam jedna od njih. Samo telesna bliskost

mi ne znači ništa. To je lako, svi to rade. Shvatila sam da je bolje biti sam nego sa nekim ko nije tvoj čovek. A njega još nisam srela. Shvatila sam da je vredno čekati. Samo ne znam dokad. Tako sedim sa drugom, čavrljamo nešto. I on je popio. Znam da se loži na mene, al’ nebitno. Upoznaje me sa nekim ljudima. Sve kul. Ne pamtim ničije ime, klasika. Muzika mi prija skroz. Baš mi se uvukla pod kožu. Odlazim do šanka da poručim još jedno piće. Vraćam se natrag. Primećujem jednu grupu momaka. Svi visoki, divnog držanja i ramena, gotovo da osećam kako mirišu. Obaraju me grupe momaka, ovako kao pojava. Jedan od njih je okrenut ka meni. Ima tamniju kosu i bradicu. Osećam njegov pogled. Prvo pomišljam kako sam se istripovala, kao, ne gleda mene sigurno. Ali onda shvatam da gleda. Ipak nismo toliko daleko. Ortak je ostao sam, baš u delu iza njih. Neizbežno je bilo proći pored te ekipe. Sa pićem u ruci laganim hodom krećem ka njima. Pogled i dalje osećam. Baš prži. Podižem glavu i pogledam ga direktno u oči. Njegov pogled je već bio spreman. Ne znam koliko je trajao taj susret, ali meni je izgledalo kao večnost. Zaboravljam na sve ostalo. Čak i na čašu koja mi je u ruci. Ne znam kako mi nije ispala. Muzika prestaje, niko ne diše, niko se ne pomera. Njegov pogled i moj pogled. Mnogo jako. Dolazi mi do duše. Toliko jako da sam prestala da dišem na tren. Prolazi mi jeza kroz stomak. Sklanjam pogled od jačine. Već sam prošla pored grupe. Impulsivno se okrećem čitavim telom da bih proverila da li se ovo stvarno dešava. I on se okreće za mnom.

Pa, mi smo se prepoznali. Nema osmeha. Mrtvi smo ozbiljni.

Gorimo.

 

Autorka: Mina Vasović

Fotografija: weheartit.com