Preživljavam te.
A sebe,
još preživela nisam.
Ne znam gde,
kako,
sa kime,
da rastem.
A da ti prerasla, dorastem.
Preživljavam i onaj saksofon,
Louis Daniel Armstronga,
negde oko ponoći.
Uvek tiho,
i uvek sredom.
Do vikenda izguram za tobom,
od vikenda bez tebe.
Tik do srede.
Tu se prelomim,
na suštinu,
na sebe.
I svaka je ista.
I sunčana i kišna.
Nedostajanja su mi u njoj,
najbliža.
Preživljavam te.
A sredu,
preživela nisam.
I kad god se,
u četvrtak probudila,
fali mi onih sat vremena do polaska.
Razmaženih i lenjih,
u gužvavoj posteljini,
što na nas miriše.
Fale mi tvoji prsti,
na mojim butinama.
I usne na vratu.
I ono rasejano traženje donjeg veša,
po podu,
mi fali.
Preživljavam,
ono jutro,
ispod tvoje majice.
A o tebi,
sve nedovršene rečenice,
preživela nisam.