02 jan Srednje ime Snage

Jutro je počelo bolom na mome licu. Subota, meni kao svaki drugi dan u nedelji. To je ono što mi je I smetalo više od svega. To što mi je svaki dan postao isti, to što se raskalašno tučem sa vremenom u svojoj glavi. Pobediće vreme jednom, uveren sam. Nikome se ne dozvoljava takvo ludilo u životu večno.

   .      .     .

Ponedeljak, dan kada je sve počelo. Ne sećam tačno datuma, vremena ni likova. Sećam se jednog, da sam se po prv put upoznao sa Životom. To poznanstvo bilo je jedno ubedljivo najnelagodnije i bolnije upoznavanje od svih koje sam uspeo okusiti. Život je tražio od mene da odrastem. Ja nisam želeo. Tu smo se već u samom startu posvađali. On je odlučio da me tuče.

Naime, Sve je počelo onda kada sam shvatio da sve što sam imao u životu najednom više nemam. To „sve što imam“ bila je u stvari jedna osoba. Moja majka. Onda shvatiš kako lako dođemo do toga da nam se život svede na jednu osobu. Da u njoj vidiš i svoj početak a ujedno na kratko i svoj kraj. Kažem na kratko, zato što, to i jeste na kratko. Imaš mnogo malo vremena da shvatiš da je tvoj život samo tvoj i da drugi životi koji su u tom tvom jednom vrlo često iščezavaju. Naprosto odlaze, u neke druge živote ili oblike. I to jebeno boli. I ti jebeno ne znaš kako da se pomiriš sa tim. I jebeno si sjeban.

Kada sam se upoznao sa Životom upoznao sam se i sa njegovom ženom Nadom. Bila je sve suprotno Životu. Nekako uvek mlada i nežna. Ona je pored svih zala koje mi je Život priredio bila moje utočište koje sam ranije pronalazio u svojoj majci. Govorila mi je da će sve biti u redu, da je sve što se dešava normalno i da nas sve posle kiše (u mom slučaju poplave) čeka sunce. I ja sam joj verovao, prosto morao sam. Jer da nisam dozvolio sebi da joj verujem, verovatno bi Život bio još okrutniji prema meni.

Prolazili su meseci, dani, sati. Prolazila je moja volja za daljim poznanstvom sa Životom. Izmorile su me njegove lekcije. Čak mi je i druženje sa Nadom postalo monotono. Ništa više nije imalo smisla. Onda sam upoznao nekog trećeg. Njegovo ime je Odustajanje. Naše poznanstvo se razvijalo postepeno. To je bio jedan od onih prijatelja za koje znaš da su loši po tebe ali se ti iz nekog razloga i dalje družiš sa njime. Upropastio me je. Pokazao mi je najtamnije ćoškove mog bitisanja. Od udaraca, droge, akohola. Plakanja, poezije, bežanja. Mračnih ulica i mračnih ljudi. Gladi…  Za srećom, utehom, bezbrižnim jutrima i noćima. Predočio mi je sve načine raskida poznanstva sa Životom. Ja sam na kraju trebao da odaberem koji je to od načina najbolji za mene.

Birao sam. U snovima, na ulici, u zagrljaju osobe do koje mi je stalo. Na uplakanom jastuku. Na koncertima. Na svakom mestu koje me je podsećalo na mene pre nego što sam upoznao Život.

Onda kada sam na kraju sveg tog traganja, i na kraju druženja sa Odustajanjem upoznao Snagu…

Moje biće se promenilo.

Bio sam tako lud, tako slep i tako izgubljen u svim ovim novim poznanstvima da nisam video ono najbitnije. Snaga je kao svaki dobar prijatelj bila tu onda kada je najteže, običnim danima nismo se viđali. Samo bi se pojavila niodkuda i ulepšala sve. Nije to bilo ni ulepšavanje, nije bilo tu šta da se ulepšava. Ustvari, to je ono čemu me je Snaga naučila. Uz pomoć nje naučio sam da prihvatim stvarnost onakva kakva jeste a zajedno smo se borili protiv Života, Odustajanja pa čak  i Nade.

Ona je najednom postala deo mene, duboko bi se sakrila a ja sam uvek uspevao da pronađem pravi put do nje. I taj proces pronalaženja pravog puta do Snage bio je način da naučim kako da se snalazim u svim lošim poznanstvima.  I da, još jedna bitna stvar za sve vas koji se još uvek niste upoznali sa Snagom. Njeno srednje ime je Borba.

Autorka: Ivana Kordić

Fotografija: weheartit.com