14 dec Srećna tegla

Znaš šta je srećna tegla?

Neko se dosetio, nabavio teglu i u nju ubacivao ceduljice na kojima je pisalo ono što ga je svakodnevno činilo srećnim. Dakle, prvog januara jedne godine, otvorio je svoju srećnu teglu. Isti taj neko je, 31. decembra, iste te godine, prosuo sve papiriće na sto i shvatio da je srećan, mada je tu činjenicu dugo zanemarivao.

„Nije problem odrastanje, nego zaboravljanje.“ – kaže pilot iz mog novog omiljenog animiranog filma. I zaista, odrasli (izgleda) jesmo. Ali, da li se sećamo i koliko često? Ne kažem da treba živeti u sećanjima, naravno, ne, al zamisli da svaki put, kada skontaš da si u glibu  – a ti se refleksno pokaješ i pomisliš na nešto lepo! Ružnom lupiš šamar. Pljas!

Ok, to je već naučna fantastika, al zamisli! Što bi to bilo strava, a? Aj probamo.

Volim jesen, al me boli. Proleće, leto – sve je, bre, to, šminka! Mnogo ljudi, mnogo dešavanja, mnogo akcije. Smoren si, ali – hej, jedan osmeh za poneti, moliću! I staviš taj osmeh i bude ti baš lepo. A dođe jesen i zavučeš se pod ćebe uz neki njanjav film. Onda taj isti film, probudi neko sećanje na onu budalu, koja nije umela da ceni tvoju energiju. I onu drugu, koja je matora za tebe. I onu treću, koja je budala koliko si i ti budala, a dve budale na istom mestu nikom nisu potrebne, naročito ne vama dvoma. Ortaci, dakle. Molim lepo. Ali, zašto mi je pisao pesme? Priče? Zašto sve one lepe reči, zašto ona pažnja, zašto – zašto? Sva ova pitanja postaviš sebi nakon scene u filmu, gde ona njemu kaže da ima dečka, koji je u Americi – otišao da nađe sebe. On joj odgovara:

„Prešao tolike kilometre da bi našao sebe bez tebe?!? Budala!“

Čudan mladić, zaista. Naterao me je da se setim svih traženja i (ne)pronalaženja. Svojih i ne samo svojih. Naterao da pomislim da smo postali baš to – budale. Kojima je lepo, al ne dovoljno. Pa tražimo, odlazimo jedni od drugih, odemo od sebe da budemo srećni. A sreća je u čoveku. Pobegneš od sebe, sreću ostaviš negde iza, dakle. Onda budeš sjeban. Sjeban i sam. A zapravo si samo tražio sreću. Ironija.

Ček’, ček’, ček’.

A šta se desi, ako sebe pronađeš – u sebi? Šta se desi ako skapiraš da si srećan i tako i ostane? Sklupčaš se u neki kutak i živiš tu sreću, bez mnogo pitanja?

Desi se hladna januarska noć, gde dobiješ plakat omiljenog filma, sa pesmom, na poleđini. Jer, prijatelji ne zaboravljaju. Desi se da njegov odlazak znači i oživljavanje pisama, koja putuju kilometrima i u velikom postotku slučajeva i ne stignu. Desi se da vas spoje baš ta, izgubljena pisma, koja te teraju da cimaš poštara i moliš ga da to pismo nekako, odnekle, donese, mada znaš da je nemoćan.

Desi se da je postala moj prijatelj, a to je baš velika stvar. Desi se, jer nas spoje reči, i muzika, i široki osmesi. Desi se, mada je starija od mene, mada ima pirsinge i tetovaže, a ja ne volim pirsinge i tetovaže. Mada puši na ulici, a ja ne volim kad žensko puši na ulici. I kada baš mnogo psuje. Al nju volim, i sa njom učim da ljubav jeste kad volimo različite stvari – zajedno.

Desi se, brate mili, da zavoliš i jednu fenserku. Ljudi moji – pravu! Tigar, leopard, pink i šljokice – to. Desi se da uđete u radnju i počnete da se smejete jedna drugoj – koliko ste zapravo različite! A opet, vi se smejete. Ne podsmevate, nego vam je lepo, a kad ti je lepo, ti se smeješ – na primer.

Desi se neki Arsenal fest, Love fest, neka nova, odlična muzika! Dese se „Oštećeni“, desi se Artan Lili,  Marchelov ogromni koncert, desi se Ti i intervju sa Kekinom – desi se lepo! Desi se i Bitipatibi koncert! Desi se najlepši početak proleća – uz Laku i Lelu!

Desi se jedna damska čokoladica pristigla iz Ćuprije, za ovčice! Desi se jedna svadba i jedna dremka na spojenim stolicama, i zeka, u njenoj ručici. Desi se novi bebac u porodici!

Desi se jedan momenat, gde joj, nakon dva dana mozganja i srcovaganja, u taksiju, dok gledam kroz prozor, kažem: „E. Nešto sam razmišljala… Ovo je prvi put u životu da ja njega mogu nazvati prijateljem. Ne ortakom, ne drugom – ni Simpatijom. Prijateljem.“ Desi se da, ipak, jednom probuđeno simpatisanje, ne zaspi tako brzo ponovo. Desi se zagrljaj od sat i po, desi se i ćutanje. I to je lepo.

Desi se Erlend Lu, na mojoj polici – na posebnom mestu. Desi se mnogo predstava, filmova, knjiga. Desi se jedan „Mali Princ“, od kog se ne oporaviš. Desi se Cope. Desi se #knjigodizijak. Dese se ptičice iz Ulične galerije. Desi se „Ljubavna pesma“. Desi se „Maus“!

Dese se minđuše inspirisane tobom, hej, zamisli! Dese se crteži i ti na njima. Desi se njeno: „Maločas sam ušla u kuću, i zatekla tatu, kako baki čita tvoj tekst. Mi te porodično volimo.“ Desi se da ga jedna džinovska šećerna vuna asocira na tebe. Desi se Jafa sladoled!

Desi se nešto lepo, neplanirano, što ne mora da ode nigde, da bi našlo sebe. Tu je, u nama. Dok ćutimo ili pričamo. Slušamo Ti ili ne slušamo, jer se plašiš da će ti se smučiti, a ne voliš da ti se smuče. Desi se da prekinem ovog, bukvalno ovo momenta, svo mozganje i kažem ti: „Aj se smuvamo i budemo srećni?“ I ti kažeš „Aj“. Desi se da sam ovaj deo izmaštala, al bi bilo super da kažeš aj, a ne da prebacuješ da si prvi pitao i tome slično. Desi se da odlučim da ne mozgam – poslušam, čini mi se – Tolstoja i ono njegovo: „Želiš biti srećan? Budi.“ Desi se da sam srećna.

I eto, da sam sad, kao onaj lik, sa početka, otvorila teglu i prosula sve na sto, sto bi baš bio pun. I to je super, kad skontaš. Super je, mada se ne potiru budale, mada se ne potire novembar, mada i dalje ponekad ćućoriš pod ćebetom uz njanjave filmove. Lepo postoji, i za njega vredi živeti.

A ti? Koliko je srećna tvoja srećna tegla?

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: pinterst.com