15 sep Spona

Za mene ćeš uvek ostati ista

danas, sutra, za sto godina,
sa šminkom
bez šminke
sa belom haljinom na nagom telu
dok ti grudi nemirno trče u susret prvim sunčanim zracima
kose skrivene pod šeširom,
u izgledelim farmekama
kose vezane u rep
sa belim starkama na nogama,
u mojoj izbledeloj majici
bez gaćica
bosa
u turskom sedu pored mene na podu,
sa prvim jagodama u rukama,
musava od lubenice
sa čašom vina u ruci,
sa dimom cigarete koji ti obavija prste
ulepljena šećernom vunom,
umorna posle posla,
razdragana I polenta prvog slobodnog vikenda u maju
na keju,
na Adi,
dok čitaš knjigu,
dok zamišljena grickaš vrh olovke,
dok besniš
dok voliš,
dok mirišeš na znoj I blud posle neprospavane noći
dok mirišeš na more I imaš ukus soli na usnama
dok oko sebe širiš miris Dunava na pontonu,
sa stopalima u mulju,
zamišljena, pogleda uprtim u nebo
sa rukama na grudima
rebrima, tim rebrima, Atlasima za sve moje svetove,
sa osmehom bez reči
sa usnama kojima prekidaš tišinu,
sa tišinom kojom se gnjezdiš u krilu,
sa uzdahom koji para
sa dahom koji mrvi i lomi sve što je bilo pre tebe,
ballerina
primadona,
veliko dete u telu odrasle žene,
sa očima srne
u kojima se krije pogled vučice,
kao čeznja među utrošenim snovima,
drugačija od svega što poznajem
bezbožno, neizrecivo lepa,
od svega zamaljskog daleka,
možeš ostariti,
može ti se sparušiti, zbrčkati koža,
možeš osedeti,
možeš se poguriti,
mogu ti ruke ogrubeti,
možeš izgubiti rat sa godinama,
toliko se promeniti da ni sama sebe ne možeš poznati u ogledalu,
sve to možeš,
sve život I vreme mogu da ti učine,
ali ćeš za mene uvek ostati ista,
prvi znak proleća,
pravi ukus leta,
miris oktobra
topli kesten u rukama u decembru,
sve ono što sam ikada smatrao vredim za život
esencija strasti
spona između jave i snova.

Autor: Stevica Rajčetić

Fotografija: weheartit.com