Sonja Jovanović: Fotografija treba da ima priču

Sonja Jovanović je dvadesettrogodišnja fotografkinja koja u Beogradu živi, radi i neguje svoju ljubav prema umetnosti i fotografiji. Razgovarali smo o tome kako je od deteta fasciniranog ratnom fotografijom izrasla u fotografkinju koja nalazi inspiraciju na ulici, u svakodnevnici, pa čak i u navijačkim pesmama. Već sam ovaj opis dovoljan je da vam zagolica interesovanje, kao što je i nama, stoga nije iznenađujuće što je Sonja naš gost i crna ovca nedelje.

Sonja2

Da li se sećaš kada i zbog čega si se zaljubila u fotografiju?

To je verovatno bilo još kada sam bila baš mala, samo što to tada nisam razumela najbolje. Oduševljavale su me ratne fotografije, ali sam tada mislila da su to neki crteži, jer nisam znala, a još manje verovala, da postoje ljudi koji stvarno idu na ratište i dokumentuju šta se tamo dešava. Kasnije, kada sam saznala šta je fotografija, oduševilo me je saznanje da negde neko može da dokumentuje tako nešto i pokaže svetu, da fotografija nije samo slikanje sa porodicom.

Da li si ti fotograf ili fotografkinja? Postoji li za tebe razlika izeđu ove dve odrednice i, ako postoji, koliko ti je bitna?

Ja volim termin fotografkinja. Nemam neki jak razlog zbog čega, ali mi se svidja. Ako sam već rodno indetifikovana kao žena, i ako već postoje oba termina, zašto bi se meni neko obraćao u muškom rodu kada ja to nisam. Ali naravno, biti fotografkinja ili fotograf ne određuje koliko je neko dobar, već samo trud, rad i talenat. Ipak sama profesija nadilazi sve razlike, čak ih i miri u sebi.

Sonja4

Kako raste i razvija se fotograf?

Raste sa svakom novom fotografijom i isto tako se i razvija. Svaki dan treba raditi na sebi i što više fotografisati, ali ne manijakalno okidati dugme, već treba osmisliti koncept. Fotografija treba da iza sebe ima priču, inače nije ništa više od pukog škljoca.

Koji je odnos rada i talenta u bavljenju fotografijom?

Breson je rekao da su prvih deset hiljada fotografija najgore i slažem se s njim. Veliki rad i konstantno usavršavanje su neophodni. Osnove fotografije može svako da nauči i da se bavi njom, ali talenat i ljubav daju pozitivnije rezultate.Kao i u svim umetnostima, tako je i u fotografiji: talenat bez rada propada, a rad bez talenta nema dušu.

Sonja5

I komercijalna i umetnička fotografija su podjednako zastupljene u tvom radu. U kojoj od njih ima više izazova i koliko se takvi izazovi razlikuju u zavisnosti od samog žanra?

Izazova ima koliko u jednom toliko i u drugom žanru, samo su drugačijeg tipa. Izazov je zadovoljiti većinu i dopreti do ljudi, jer nije baš sve moguće ostvariti. Još uvek mi je najveći izazov kod umetničke fotografije zadovoljiti profesore čije mišljenje veoma cenim. Sa druge strane, kod komercijalne fotografije su ljudi koji su me unajmili, pa je izazov u tom slučaju prilagoditi svoju viziju njima i njihovim željama.

Kako bi opisala svoju estetiku i koliko se ona menja i prilagođava žanru?

Jedino gde mogu reći da mi se estetika baš menja iz dana u dan jeste ulična fotografija, koja je najčešće odraz mog trenutnog emotivnog stanja. Svi kada smo srećni vidimo uglavnom samo sreću oko nas, a kada smo tužni uglavnom vidimo samo tugu. Kada radim ulične fotografije, prenosim na njih svoje emocije i usklađujem realan svet sa svojim unutrašnjim svetom. Što se tiče ostalih žanrova, teško mi je da definišem jedinstvenu estetiku, jer mislim da se ona menja od situacije do situacije. Mnogo ljudi mi je reklo da se na mojim fotografijama vidi da gledam na svet kroz ružičaste naočare, mada ja mislim da je to više zbog toga što me poznaju J.

Sonja6

Ernst Has  je rekao “Sadržaj fotografije reflektuje ono što leži u fotografu, jer ono što vidimo ukazuje na ono što mi zapravo jesmo.” Koliko se slažeš s ovim stavom?

U potpunosti sve je odraz nas samih, bila to slika, pisana reč ili muzika. Jednu stvar svako bi fotografisao na drugi način, jer svako od nas ima drugačiji senzibilitet.

Jedan si od zvaničnih fotografa fudbalskog kluba OFK Beograd, pa pored toga što fotografišeš utakmice na domaćem terenu, često ih pratiš i na gostovanjima. Kako za jednu devojku fotografa izgleda putovanje sa navijačima i praćenje fudbalskih utakmica tik uz teren?

Zanimljivo i nesvakidašnje, i mislim da mi je to jedno od najlepših iskustava u životu. Jeste čudno videti devojku na stadionu, koja putuje sa navijačima i koja pri tome nije jedna od navijača, već samo devojka koju zanima sportska fotografija. Ovde ljudi imaju predrasude da su svi navijači huligani, ali ja iz iskustva mogu reći da nije tako. Oni su prema meni uvek ljubazni i fini i znam da sam u njihovom prisustvu bezbednija nego igde. Adrenalin navijača na utakmicama dobro utiče na mene, jer mi to pomaže da i ja bolje osetim atmosferu i da fotografišem u tom duhu.

Sonja1

Učestvovala si na mnogim konkursima i osvajala si razne nagrade. Koliko ti je to značilo?

Pomoglo mi je svakako u smislu toga da me je motivisalo da nastavim da radim. Pozitivni odgovor na fotografije je uvek dobro dobiti.

Možemo li očekivati tvoju samostalnu izložbu u skorije vreme?

Trebalo bi da bude na jesen, i naravno, kada bude, svi ste dobro došli.

Zašto si ti crna ovca?

Dok sam bila mala osećala sam se kao prava crna ovca, ali sam odrasla i pronašla sam svoje stado crnih ovčica koje dele iste vrednosti i odnos prema svetu kao i ja, i osećam se bolje nego ikada.

Razgovarala Đurđica Zec

Fotografije: Sonja Jovanović

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.