16 dec ŠOLJA

„Neka saradnja mora da se uspostavi između tog muškarca i žene u umu da bi moglo da se postigne umeće stvaranja.” – Virdžinija Vulf, Sopstvena soba

19.mart 2015.

četvrtak
9:17h

Čini mi se da moje telo sve više i više odbija ovu zgradu. Da nisam ponela dnevnik, moje oči bi se fiksirale na moja dva prstena, žednih živih boja (doduše, možda njima moja glad upravlja, jer prstenje je od bakra, a bakar me podseća na prabakino suđe i njenu sremsku ljubav prema svinjskoj masti i testu), u glasnom protestu prema bojama na zidovima. Kao da nije dovoljno što mi se vrati kašalj svaki put kada dođem ovde. Sa svakim naletom kašlja proklinjem idiotsku činjenicu da doktori dozvoljavaju pacijentima da puše na odeljenjima. Šta je beše rekla ona sestra? Nešto, nešto – nisu kod kuće – novo okruženje – pa gde još i to da im uskratimo ??? Sećam se da sam je gledala kao u debila. Sećam se da sam i načelnicu gledala tako jer kad sam se požalila da mi dim, zajedno sa suvim gradskim vazduhom, oštećuju već oštećen dušnik, ona je rekla: „Pa otvorite prozor, evo sad pada kiša, da vam uđe vlažan vazduh.“ Ponekad pomislim da ne čestitam sebi dovoljno što nisam bacila svoju Gandalf šolju na nju u tom trenutku. Srećom po nju, više volim Gandalfa nego što sam mrzela nju. Neću lagati, ponekad imam želju da ponesem šolju kad idem na kontrolu. Jeste, uvek imam barem jednu knjigu kod sebe (u torbi mi je Orlando od Virdžinije, ali sam shvatila da ne želim da je čitam ovde u čekaonici jer mi je nekako jeretički da čitam tako lepe reči okružena kvazi-mirnim bojama i bučnim pogledima drugih) iza koje mogu da se sakrijem, ali ponekad poželim da imam i drugi artefakt koji me čini smirenijom. Kao kad se krunišu kraljice i kraljevi, pa im je potrebno za konačan čin da u jednoj ruci drže skiptar, a u drugoj onu zlatnu loptu s krstom (podsetnik – nauči naziv te lopte, jer šta ako jednog dana princ Norveške odluči da te oženi i ti mu budeš pomagala oko priprema za krunisanje i on kaže nešto tipa – Hej, dodaj mi…matan (?!), i ja kao šta, i on ponovi – Dodaj mi matan, i pokaže i onda moraš da budeš ona budala koja kaže – Aaaa, misliš na onu loptu, ja mislila to je za ono za boćanje…). Tako i ja, moram da imam knjigu i šolju sa čajem od šipka kako bih oterala zle duse. Eno ga jedan duh (hah, zamalo da napišem dus). Mislim da je to onaj što je bio na trećem spratu, što me je par puta pitao kako se zovem i otkud mi jagodica ako sam žensko. Eto, da imam čaj, ne bih se toliko plašila da me vidi, jer bih znala da mogu da prospem vreo čaj na njega u slučaju da krene da me smara, a ovako moram da se šćušćurim iza dnevnika i da pišem sa mahnitom posvećenošću, kao da pišem Magna Cartu v.2, a ne moja trabunjanja o kašljanju i boćanju.

Elem, čitam upis od juče i tera me da osećam strah. Jel’ sam stvarno ovo ja? Jel’ sam ja stvarno ovo napisala? Jel’ to to, jel’ sam napisala iskonsku istinu ili opet samo mali deo nje? Ni Ravensburger ne bi mogao da napravi puzlu s ovoliko delova. Zaista ne delujem sebi toliko komplikovano, ali me strah i sumnja jebu u mozak i konstantno drhtavim prstima bdim nad rečima u nadi da ću pronaći…nešto, kao da su mi ruke rašljar, a istina voda. Hm, ne mislim da sam daleko od poetične istine. Ali…nije samo…to. Evo, citiraću jučerašnju sebe.

„ne znaš kako da voliš nosiš ljubomoru poput broša od lažnog topaza ispod odeće kriješ ispod prostog pamuka unutrašnju grozotu gledaj samo onog mladog muškarca visokog mršavog i zgodnog sa osmehom i playboy ličnošću ismejavaš ga pomoću psihologizama ali ti si taj koji je manje vredan evoluciono gledano on je visok i mišićav a ti si bezvredan DOSTIGAO SI VRHUNAC moj dragi gde je pozorište gde su zvezde i nebule nigde se ne mogu naći možda bol ima miopiju nikad nećeš nadoknaditi nikad se nećeš izlečiti tvoja najbolja šansa je da nađeš posao na kom nećeš moći da sjebeš išta i da se moliš bogu da te neće otpustiti sve dok ti sestra ne bude završila falkutet i onda tek tad možeš da se ubiješ
DA ME JE BOG BLAGOSLOVIO LEPOTOM I BOGATSTVOM“

Pored toga što će mi uvek biti misterija kako ja svaki tok misli mogu da dovedem do citata iz Džej Ejr, jako…sam…uplašena. Nikad ne pišem ovako. Ne volim da pišem ovako, bode mi oči na nekoliko nivoa. Ne volim kad on govori. Još mi je mrskije kad pomislim da govori istinu.

Gledam one ljudi koji su lepi. Fizički lepi. Gledam im vilice, nozdrve, listove, šake, jagodice, simetrične usne, grudi oblikovane po skandinavskim predanjima, gledam samopouzdanje sa kojim hodaju i koje im nonšalantno niše odećudok traže, nađu i sednu na mesto u autobusu. Mrmljam sebi molitve da ne sednu pored mene. Znam…znam da to nije bitno. Znam (i to Ričard Dokins može da potvrdi) da je sve to evoluciona rabota. Rađanje, nastavak i opstanak vrste, bebe se rađaju sa bebastim crtama lica kako bi priroda osigurala da će se majka vezati (toliko o tome kako je prefrontalni korteks stariji od prirode) itd itd. Sve znam.Ali ipak, ja sam ta koja vidi nekog lepog i krene da plače u sebi, a ponekad i van. Jel’ želiš njegov izgled; njegovo samopouzdanje; njegovo telo pored tvog, golo, samo da možeš da pređeš prstima preko njega kao preko reči u knjigama; miris kože; topli obraz za poljubce…

Ljubav? Bilo kakvu vrstu lepote?

Kucala si na ova vrata i pre.Ali nikog nema. Niti će biti. Kako pišem ’niti će’, shvatam da ciklus počinje opet. Vrte se subjektivne i objektivne činjenice, hormoni, lekovi, anksioznost (PITAJ JE SAD da ti poveća xanax ili da ti da nešto jače) i tako u krug. U zadnje vreme, koristim jednu tehniku koju sam izmislila.

Ovo je Crni Krug. Bitno je da bude crn, da bude odsustvo svega, a bitno je da bude krug, jer me krugovi smiruju nekako. Zurim u njega dok ne ispliva istina, dok se ne podsetim ko sam ja zaista ikako vredim  onoliko koliko sebe vrednujem. Ja sam ta; ja sam ja. Ali desi se nešto i zaboravim sve. Zato sam morala da izmislim Krug. U ništavilu se pronađ –

14:47h

Kući sam. Ovako je išao razgovor:

Dobar dan, doktorka. Dobar dan, dobar dan, kako ste, uđite. Dobro, hvala na pitanju. Vi? Ja moje uobičajno, zauzeto, ne znam gde ću pre. Da, da, videla sam hordu ljudi koja čeka u hodniku. E, tako je svakoga dana. Al’ šta ću. Recite mi, kako ste? Delujete mi malo umorno, jel’ spavate dobro? Pa trudim se da odspavam barem 5,6 sati, ali ne stignem uvek od posla i obaveza. Jaoj, pa jel’ sam vam još prošli put rekla, morate makar 8 sati sna da uhvatite, kako bi organizam lepo funkcionisao. Pa ja rado bih… Osim toga, šest sati po danu je sasvim dovoljno. Ma gde dovoljno? Pa jeste. Osnovna neurobiologija. San se sastoji od 4 faze, svaka faza traje po 90 minuta osim u slučajev – Dobro, de, ajde sad, svaku reč bukvalno shvatate. Recite mi, kakvo je vaše raspoloženje? Pa…uglavnom dobro. Imam uspone i padove…odnosno, imam uspone kada nema nikog sa strane da me ometa. Pretpostavljam da mislite na vašeg oca. Da, uglavnom na njega mislim. Niste se čuli sa njim? Ne, ne. Još od onog dana… Koliko je beše prošlo, podsetite me. Četiri ipo meseca. Kako se osećate povodom toga, sada, kada gledate na sve to sa daljine? Besno. Nemoćno. Tužno. Ništa se nije promenilo. A jel’ se čujete sa sestrom? Da, da, naravno, svakog dana se čujemo i vidimo se makar dvaput nedeljno. Vaš otac zna da se viđate? Ne, ne, nikako. Ona mu kaže da ide kod drugarice. Ja joj uvek govorim da pazi, da se ne izlane, da ne bi upala u nevolju. Kako ona podnosi sve to? Ona je moj mali heroj. Razume sve šta se dešava, mislim da čak i bolje od mene. Znate šta mi je rekla prošle nedelje? Jaoj, ne mogu baš da je citiram, plakala sam preko telefona tad kad smo pričale, ali rekla mi je –Ti si kao riba klovn. I ja je pitam kako to misli i ona krene da mi objašnjava kako su tog dana pričali na času biologije kako ribe klovnovi žive u matrijahalnom društvu, gde je jedna ženka glavna i da, kad ona umre, najdominantniji mužjak promeni pol i zauzme njeno mesto. I onda je rekla da je da sam zato kao riba klovn, jer kad je naša majka umrla, ja sam morala da zauzmem njeno mesto. Zvuči kao jako dobro i pametno dete. Jeste, duša moja. Ponekad se zabrinem da je previše dobra za svoje dobro. Ne brinite, snađu se takva deca. Nadam se…nadam se da će se snaći. A ako joj naleti neki loš trenutak, ima vas.

…

…

…

Da pitam?
…

U redu, pitaću. Da li imate suicidalne misli?

…
Ja…ne smem…da je napustim. Tačka.
…

Dobro. A recite mi, šta mislite, da li ima istine u onome što je Vaša sestra rekla? Da li vi to mene pitate da li se ja osećam kao žena, odnosno, da li ja želim drugi pol za sebe zato što mi je majka preminula, a ja želim da je zamenim?Nisam mislila tako doslov – Razmišljam o tome često. Da li želim da budem moja majka, jer prosto želim da budem kao ona? Jer želim da mi sestra bude ćerka? Jer želim da me otac konačno voli, da me jebe onako grubo kako je jebao nju?Ma ne, nisam ništa ta – Ne, ne. Možda ima istine tu…negde. Možda nema. Istina, mene niko nije želeo onako kako je on želeo majku, iako znam da je ta nijansa emocije na, ‘ajd’ da kažemo, lošem kraju spektruma. Ali to je ideja ljubavi sa kojom sam rasla. Zato sad idem kod vas i kod psihologa. Učim da želim nežnost. Rekla sam vam, i to više puta.Moja duša je androgena. Moja duša je moja. Ona postoji van ove dimenzi – van ove realnosti.Ali, nažalost, moje telo se nalazi u toj dimenziji. Gledali ste film Karate Kid? Onaj iz 80-ih? Da li se kojim slučajem sećate one scene kada Mijagi pita klinca da li želi da se bavi karateom i klinac kaže – Pa, pretpostavljam, i onda mu Mijagi kaže – Danijel-san, karate je kao hodanje ulicom. Ideš levo, bezbedan si, ideš desno, bezbedan si, a ako ideš sredinom, udariće te auto. Ako ti radiš karate da ili radiš karate ne, bezbedan si, ali ako ti radiš karate pretpostavljam, udariće te auto.
…
Razumete me? Radim sve ovo jer je meni teško da hodam više na sredini ulice i da se bacam levo-desno kako naiđe neki auto. Neki ljudi to mogu. Idite na internet i naćićete milion priča o ljudima koji mogu da hodaju kako god i gde god žele, ali ja ne mogu. I ja sam u redu sa tim, konačno posle trinest godina ja sam u redu sa tim i odbijam – Pa, naravno, naravno – i odbijam da se pomerim s ovog mesta. Izabrala sam stranu ulice, dopada mi se ovde, i ovde želim da ostanem. Kome se tačno obraćate?
…
Sebi.

…

Mislim da dekompenzujem sopstvenu nesigurnost sa mantrama. Jel’ to moguće? Ili imam neki teški problem koji uopšte ne primećujem. Molim vas recite mi da su i drugi ljudi ovoliko naporni, nesigurni i repetetivni. Ahaha, jesu, jesu. Neki više, neki manje. Sve je to u redu. Sve je to deo procesa.
…
Znajte da vam čestitam na hrabrosti i na odlučnosti. Hvala vam. Nema na čemu.Recite mi još samo da li redovno pijete lekove? Da. Odlično! Da li ste počeli da uzimate hormone? Tako je. Kako se osećate? Grudi su mi malo porasle. Dobro, to je bilo očekivano. A kako se osećate? Nisam još sigurna. Kao da lebdim nekako nesigurno. Zato sam izmislila Crni Krug.Crni Krug? Tačka na koju se fokusiram kada ne znam šta sam, ko sam, gde sam itd. I šta se desi pošto se fokusirate? Osećam se prizemljenije. Lagano i teško. Funkcionalnije. To je jako lepo čuti. Nadam se da vam neće smetati ako vam ukradem ideju kada gore budem radila grupnu terapiju. Ne, ne, nikako. E, pa, hvala vam. Recite mi, da li vam odgovara da se vidimo za mesec dana? Isto vreme? Odgovara mi. Da ne zaboravim, ovo su brojevi mog lekara opšte prakse, mog fizijatra i mog psihologa. A, da, da, hvala vam. Rekla sam da ćete ih kontaktirati u toku ove nedelje, kako bi ste se dogovorili oko moje dalje terapije. Neka ste, neka ste. Sa psihologom je sve u redu, tako? Da, da, zaista je divan čika. Tako mi je upisan u telefonu. A tako ga i zovem. Ahaha, jel’ se ne ljuti? Ne, ne, nije tašt…čak, mislim da mu je slatko. Odlično, baš mi je drago. Znači, dali ste mi brojeve, ja ću ih pozvati do nedelje, pa vi svratite samo u utorak po recept, može? Može, može, hvala vam. Vidimo se, dakle, u utorak. Tako je, vidimo se. Svako dobro. Takođe.

Mislim da sam sve zapisala, nadam se da jesam, vrtela sam razgovor sve vreme do kuće kako ne bih nešto zaboravila. Ok, opet moram da idem. Tuš, đevrek i jogurt, lekovi, pa moram do pijace. Ako mi ostane nešto para, uzeću semenje za hrizanteme, da ih posadimtu kod prozora.

23:36h

ŠAR! Ona kugla za boćanje se zove šar. Sad sam pogledala. Latinski naziv je Globus Cruciger (odlično ime za nekog serijskog ubicu u horor filmovima T produkcije; btw, želim da smišljanje ovakvih nasumičnih gluposti bude legitimna karijera).

Čitam ovaj dan, na papiru, i gledam ga u glavi, iznova i iznova (zaboravila sam da je pitam za lek, moram u utorak!). Moram da naučim da kontrolišem svoju odbrambenost, ponašala sam se kao da me napada. Istina, ne volim ono mesto i, jeste, postoje bolji psihijatri, ali, ono…moglo je biti mnogo, mnogo gore.I ja sam mogla biti mnogo gora. Kad se setim svega, osetim olakšanje što me bes nije odneo u zatvor i što nije ubio sve u meni. Da se razumemo, daleko sam ja od komotnog i svežeg jutra opkoljenog egipatskim pamukom i mirisom sveže samlevene kafe koji me doziva u život osobe dovoljno srećne da uživa u teksturi vazduha kojeg udiše. Daleko sam od buketa cveća ostavljenih pred mojim vratima. Sama sadim. Kako stoje stvari, tako će i ostati. Ali ništa ne raste ako nema sunca, a ja sunce jedno imam.

Uskoro će duši rođendan. Koju tortu da joj napravim? Gde da je vodim? A šta da joj kupim? Eksterni hard, pa da ga napunim serijama, filmovima i igricama? Majicu? Knjigu?

Imam vremena da lepo razmislim.

Možda joj i Gandalfa poklonim.

Autor: Marko Gilmor

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Šolja“ – jedna od tri pobedničke priče na konkursu „Promena“).