18 dec Snovi, čoveče!

–          Znaš šta ti nikad nisam rekla?

–          Šta?

–          Da si posebna.

–          Misliš, luda?

–          Ne, mislim posebna. Doslovno.

–          Je l’ se drogiraš ili ja predugo ne pijem?

–          Našla sam našu svesku na tavanu. Pročitala sam je celu i umrla sam od smeha. Dobro, malo sam i plakala.

–          Šta sam pisala u svesci?

–          Snove, čoveče! Ponela sam je da je pročitaš, pa da mi vratiš.

–          Cicijo, znala sam da niko ne poklanja snove…

–          I da mi obećaš da ćeš da napišeš nove za decembar!

Obećala sam joj. Ćušnula sam svesku među knjige. Par dana sam se trudila da je zaboravim. Onda sam malo ignorisala te oker korice. Onda se sukubila znatiželja sa strahom. Na kraju je pobedila znatiželja, razume se. Kažu da znatiželja može jedino da ubije mačku. Nisam mačka. Znači, računica je jednostavna.

Otvorila sam svesku. Za skoro svaki mesec su stajali ispisani snovi, koje jednom treba da ostvarim. Sa jedne strane su bili moji, sa druge strane njeni. Pisala sam: da se udam za crnca, da se istetoviramo, da zapalimo u Zagreb na koncert „Hladnog piva“ i da mi Mile svira na svadbi. Da mi deca ne budu slinava. Da ne okrenem glavu sledeći put kad krene da me poljubi. Da po prvi put kažem: „Volim te“. Da se ne napijem od jednog piva. Da imam kućnu pomoćnicu. Da svi dobiju amneziju i da zaborave kako sam ono veče pala sa ograde i slomila ruku. Da zaborave da sam plakala. Da imam veće sise. Da umre hemija. Da vidim tramvaj. Da se odselim u Australiju.“

Stigla sam i do tačke. Nismo mi prestale da sanjamo, prestale smo da zapisujemo. Moji snovi nisu bili posebni. Posebna je iskrenost i želja u zapisanom.

Uzela sam olovku i na prvoj slobodnoj strani te sveske sam napisala „Decembarski snovi… Mnogo godina kasnije“.

–          Da upadneš u klub sa kastanjetama i da odvrištiš svoju pesmu. Kad bolje ne umeš, može i vrištanje. I da ti bude lepo zbog toga.

–          Daj desetogodišnji pomen starkama i baci ih u kontejner. Progledale su. Buljave su.

–          Da češće okrećeš glavu kad svako krene da te poljubi. Ne treba ti svako.

–          Da opet kažeš „Volim te“. I da se „Volim te“ iz kafane kad se našikaš ne računa. Ionako tad sve voliš.

–          Nemoj puno da razmišljaš o onome što je bilo. Nekako si uvek u svađi sa vremenom. Dokaži da si večiti april i u decembru.

–          Navuci one debele čarape, skuvaj vino i odluči u koju knjigu bežiš.

–          Da budeš kuma na jednoj svadbi, iako oni misle da nisu otišli dalje od zagrljaja. Znaš da jesu. On postaje druga osoba kad se ona smeje. Ona voli njegove reči. Oni su ljubav.

–          Nemoj samo da mu se osmehuješ svakog jutra u pekari i da ga gledaš kako istrčava van. Okej, način na koji uzima kesu i njegovi koraci su ljubavna pesma, ipak vreme je da konačno uradiš nešto. Časti ga kiflom ili ga pitaj koji jogurt najviše voli!

–          Svakog jutra Mileni napiši da je voliš i da je lepa. U prijateljstvu nema podrazumevanja.

–          Stisni zube, udahni duboko i žrtvuj ono što jesi, da bi dosanjala i ostvarila ono što ćeš postati. Verovatno ćeš u nekim momentima biti čupava, gladna i sa iskrzanim noktima, ali to nije uopšte važno, kad pokreneš snove na pravi način.

Snovi. Pokret. Tri tačke

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: pinterest.com