04 feb Smisao

Pored moje kuće prolazi voz. Dobro, nije baš pored. Nije čak ni blizu.

Ali uvek se čuje kako neko nekud odlazi.

Najčešće je tada oblačno.

Mada ne znam je li to važno.

Razmišljam o ljudima u tom vozu.

I o ljudima koji su ih ispratili.

Razmišljam o ljudima uopšte.

Neko je trčao niz moju ulicu.

Noću je sve gluvo kao u dalekim krajevima.

Možda ovaj kraj i jeste daleko od svega.

U automobilu su držali dečiji ranac.

Ja sam se po stoti put pitala kako to ljudi prestanu razgovarati sa svojom decom.

Šta sa tim biva kasnije? Kad treba da krenu. Ko njima maše kad zakorače na prvi stepenik svog poslednjeg vagona?

Možda će svako od njih izmisliti novog boga. To je nešto što se ponavlja. Svuda i u svako vreme.

Pitam se koliko je uopšte važno kom se bogu moliš ako moliš za svoje dete.

Kolike su ti šanse ako se krstiš ovako ili onako? Ili se uopšte ne krstiš.

Znala sam decu, koja više nisu deca, čiji su očevi imali tešku narav. I čija je reč bila teška. I ruka.

Znala sam tu decu. Mada nisam sigurna da su ikad bili deca.

A možda je trebalo.

Putovala sam sa jednim rancem na leđima.

Spavala sam po autobusima kojima nisu radila svetla.

Nekako smo se snalazili u mraku. Kao i u životu.

Prizivala sam junake knjiga koje sam volela. Samo da ne budem sama.

Nisam se bojala samoće.

Nisam htela da ostajem sa sobom.

Nisam se bojala. Bila sam prestravljena.

A nikog nisam mogla da zovem.

U gradu je nicao novi most. Radnici su stizali na posao u vreme kada bih ja tek kretala na spavanje.

I ja sam htela da zamenim svoju noć za njihov dan, kao u onoj pesmi.

I pitala se da li će se njih neko setiti kada bude prelazio preko tog mosta. Preko betonske trake koja spaja…

Ne.. Mostovi više ništa ne spajaju. Samo omogućavaju manju gužvu. Manje ljudi u isto vreme na istom mestu.

Nije to kao kod Andrića. Jedino je možda tačno da je „sva naša nada sa one strane mosta“.

Ali kao da smo prevareni. Kad pređeš na tu drugu stranu, onda nada ostaje opet sa one strane.

Negde ste se mimoišli.

Možda je samo trebalo bolje da pogledaš. Da postaneš svestan čoveka pored sebe.

Ne. Ne. Ne spajaju mostovi. Tako je kod Andrića. Mada i nije uvek tako.

Tako je u knjigama.

Zato pišem.

Varam stvarnost.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: pinterest.com