20 sep Slova

Ne verujte mojim slovima,
Molim vas, ne verujte!
Umeju da lažu i da mi se smeju,
Umeju da se rugaju mojim sumracima,
Umeju da saspu kiše na moja sunca,
Da ih oteraju, da obrišu…
Ne verujte kad vam kažu
Da previše razmišljam o tmini,
Da se previše bojim svega
I da se gadim svog straha.
Ne verujte da puno pišem
I da bežim od svojih reči,
Da prelazim ulicu kad ih sretnem
Jer sam možda pisala o sreći,
A sreća se nije prepoznala,
Nije je dotaklo, nije me poljubila,
Nije osetila moju krv kroz stih,
Moje srimovane otkucaje…
Ne verujte nekome ko piše o ljubavi,
I sama se smejem sopstvenim rečima
I mogla bih se odreći bez trunke srama
Ove etikete na mojim rukama.
Ne verujte mojim slovima,
Papir nije čisto ogledalo,
Reči kupuju suze na akciji
U ove dane jesenjih sniženja
Kad su i moje ćutnje snižene,
Kad bih u sebe, od sebe pobegla.
A on mi kaže da previše razmišljam,
Čim skinem masku s umornog lica
I oči slijem u kvadrate s košulje…
Ne verujte, preklinjem vas
U tri tačke, u zareze,
U nenapisane upitnike
I moje dugačke, požutele pesme.
Ne verujte kad pominjem suze,
To je samo prazna patetika,
Istine nema u razmacima
Između reči,
Između uzdaha,
Između dana,
Između pesama…
I nije dobro kad toliko pišem
I kad stih skloništem zovem,
Jer nisam dobila zagrljaj na vreme,
Jer prijatelj nije upitao gde sam,
Kad sam se pitala da li postoji
I šta je uopšte čovek čoveku,
Šta su slova naspram osmeha,
Naspram šminke,
Naspram šarenila?
Ne verujte nikad nijednoj pesmi,
Ni ovoj, ni drugoj,
Molim vas,
Nikad!

Autorka: Teodora Košarac

Fotografija: tumblr.com