10 okt Sloboda Ž.V.-a

Ovo Vam dragi moji nije priča. Ovo je kazivanje u besu. U trulom očaju i poželjnoj umišljenosti svakoj. Poigrati se sa vremenom, teško je. Najčešće verujemo da se vreme igra nama, no ono je jedino neumitno, ima početak i kraj, i svoje uslove. Prihvatiti ih ili odbaciti, jedino je to na nama.

Ž.V. skromno je, na već umašćenoj tastaturi varljivim pokretima prstiju, na pisaćoj mašini našega veka otkucao rečenice: Opštepoznati je vek. Značajno je doba. Moć je brujala iz njih, činilo mu se. Zadovoljno se smeškao, pazeći da smeh ne prikaže čak ni samom sebi u potpunosti. Nastavio da se igra dalje. Čekasmo odveć dugo na iskonsku revoluciju, ne sluteći ni njen oblik ni jačinu. Određeni broj mi je godina. Muškog sam pola. Na trenutak je zastao. Kakve sad ima veze kog je on pola? No, revolucija usisava u sebe sve i polove i rodove i mlade i stare i one nerođene, kako bi osigurala nasledstvo i trajanje. Zaustavih se i ja u posmatranju gospodina Ž.V.-a. Delovao mi je zavodljivo i tajanstveno sa ovim šeširom kojeg je nosio na glavi čak i dok piše. Guste obrve su mu pridržavale obod kako bi oči bile bezbedne. Jedino je zelena lokva sa Durmitora mogla da se poredi sa očima Ž.V.-a. Dim koji se vio nad pepeljarom, obavijao mu je duge prste u izmaglicu. Mirisalo je sve na nekakvo ustajalo proleće koje je izgubilo svaki smisao da se bori sa pobeđenom zimom. Taj miris me je privlačio oduvek.

Želim da ostavim svoje reči o događajima čiji sam bio vinovnik a sada pokajnik. Postaćete svi deo revolucije, bez straha samo budite. Pa on se takođe plaši, što sada uzidže sebe, zapitah se u prvom naletu besa. Čovek koji veruje da razume i prihvata događaje, oduvek mi je bio simpatična pojava. Takva vrsta samoljublja je do te mere nesnosna da bi je trebalo ugušiti i pre nego počne da se tiho pomalja. Revolucije su potrošne onda kad nisu revolucije u nama samima. Neka bude što biti ne može! Gorostasni pesnik je napisao, premda smo samo romantičarski prihvatili ovaj Njegošev stih. Otkuda ovo uverenje Ž.V.-a da poznaje i(I)stinu? Njegovo tragično shvatanje vremena kojem pripada klizi već odavno u patetiku. No, nastavih da upijam reči koje su počele da teku hartijom, dok je njegova debela gornja usna od zanosa bridela.

Sloboda, prava i ljubav. Komunikacija i empatija. Brzina i hrabrost. Obrazovanje i mišljenje i radne navike. Sve smo iznova stvorili, usavršili kako bi nam valjalo, kako bi trebalo. Postojimo da poštujemo i ispunjavamo. Volimo. Mislimo. Žurimo jer moramo. Pravdu smo zamenili za korektnost.

Nastavio je Ž.V. da veze pod svojim duguljastim prstima. Činilo mi se da bi bio pametniji kada bi odložio svoj sivi šešir na čiviluk. Možda mu smeta vijugavoj pameti. Nabacuje reči bez reda naizgled, ali je sve i te kako svrsishodno. Ko će želeti i biti u mogućnosti da čita dve strane zbijenog teksta u Štampi? Svakako mislim na situaciju ako se odluči da kupi štampani primerak. Rečenica duža od pet reči je nepoželjna, suviše zahtevna i preti da proguta sopstvenu misao. Čitalac će je namenski zaobići, zažmuriće pred njom. Ž.V. žudi da se obrati svojom istinom čitaocima, svetu, sa neizmernim uverenjem da je on taj koji budi i prosvećuje. Pronašao je zanimljivu ulogu sebi. Dopadljiva je, premda zahteva uverljivost. Biće ono što biti mora, jer je uslovljeno.

Vek komunikacije je. Omogućava nam različite načine sporazumevanja. Smelo koristimo ta sredstva.Šta god pomislimo, iskažemo. Svi nas slušaju, čitaju. Svima je obznanjeno sve. Gde je poželjna granica?

Jasno mi je bilo čega se prisetio. Novembarske noći i mračne kiše koja ga je požurivala da stigne u redakciju. Poletan i nenamirenih želja sa ushićenjem je dočekao urednikov poziv.

‒ Vidi, ‒ neobavezno je prozborio, ‒ tvoj tekst ide u sutrašnji broj. Nije loš. Evo, osmotri, divi mu se. Zbog toga sam te i zvao. ‒ završio je žgoljavi čovek koga su zvali urednik.

I tada mu je ta gornja debela usna drhtala od uzbuđenja dok je očima leteo među redovima slova na kompjuteru. Bledim, neumesnim pokretima svojih dugih prstiju vrteo je miš čitajući tekst, dok je drugu, preostalu mu šaku kršio u pesnicu. Rečenice ispisane ovde ratovale su protiv njega. Nemilosrdno. Postale su janjičari. Vrtoglavo su mu postale nepoznate i tuđe. Grmelo je sve u njemu,a on je kompromisno izustio: Uredniče, tri rečenice su moje, sve ostalo…Šta je? Zbunjen sam. Žgoljavko je samo podigao svoj duvanski kažiprst rekavši: Tvoje ime i prezime će stajati sutra u Štampi. Ej!

Toga časa Ž.V. je zaspao u svojoj redakciji izabravši da do kraja sneva. Sloboda ga je stajla popularnosti. Masna slova u dnu teksta koja će zapaziti mnogi ljudi. Verovaće njegovoj oštroj ili duhovitoj reči, veličajući ga. Godi mu to više od slobode u koju je verovao i kojoj su ga učili.

Zato Vam je najdraži moji, ovo pisanije besa i nemoći ujedno. Ropstvo je izvesno. Sloboda od nas traži, zahteva i naknadno daje. Pognutih glava čekamo naš red da dobijemo hleb za koji su nam rekli da je ukusan i da ne boli. Siti hleba nismo nikada. A dobitak novog zahteva još pogruženosti i nakaradnog smešenja.

Sadašnje pisanje Ž.V.-a treba osuditi i valja i pljunuti na njega. Važno je pričati protiv ropstva kako bismo duže trajali u njemu. Crni gospodar zna granicu.

Varljivo pušeći cigaretu Ž. V. potiskuje saznanje da nikada nije otpio prvi, nesnosno gorak ukus slobode koja ga je stvorila.

Izbledeće i to. Mirno nastavlja da piše za sutrašnji broj naručeni članak, udobno zavaljen u svojoj kožnoj fotelji.

Autorka: Jelena Antić

Fotografija: favim.com