06 feb Slavimo neke bezvezne priče

Jednom je popodnevna priča ispričana ujutru, i to je čini nezrelijom za nekoliko sati života.

Priče su kao i deca. Miluj ih kad su dobra, grdi i uređuj kad su rđava. Treba ih pustiti da sazru.

Današnje priče su nedonoščad. Današnje priče su nedozreli Metuzalemi.

Ušančen, zabravljen i sakriven iza neprobojnih stakala stajao je Pripovedač. Godina je neka, „današnja“, leta Gospodnjeg. Mesto, bilo koje. Ruku prislonjenih na hladno, uglačano staklo, posmatra svet iz koga je prognan. Procesiju koja traje. Maskirani učesnici liče jedni na druge. Ne čuje se galama, samo jedan jasan glas. Glas svačiji, glas ničiji. Ponavljaju iste reči. Kao molitvu.

Gleda ih Pripovedač, kako su isti. Nalikuju jedni na druge, oni likuju sebe. Oni lajkuju jedni druge.

Na jednoj strani je devojka. Vitka, glatka, šarena, sa oreolom mirisa oko sebe, kao neprobojnim štitom. Stoji na grumenu zemlje, napućena. Pokušavajući da vrhom usana dotakne vrh nosa. Ali nos joj raste. Kao drvenom dečaku. Samo njen nos je žrtva tuđih laži. Nesaglediva kaša ljudi tiska se oko nje. Što joj više prilaze, ona manevrima sve više izmiče. Izmiče moralu, izmiče razumu, izmiče smislu.

Iza je buljuk tamnih silueta, u odelima boje besmisla. Stoje nepomični. Oko njih se sjatio okean niščih. Pocepani, gladni, prljavi, posiveli, izobličeni prušaju ruke, ali one samo klize niz neme kipove. Nisu oni nedodirljivi, oni su nedirljivi.

Odmah do njih je neko veliko komešanje. U epicentru tog potresa je grupa nekog bezličnog mesa. Išaranog, izubjanog, nepismenog. U nekom su ritualnom obredu. Spuštaju se do zemlje grudima, zatim odbacuju svoja tela do šipki, na kojima se viju kao jarboli. Nakon toga sledi miropomazanje nekim jakomirisnim pićima, pa krštenje kuburama. Svaki pokret njihov prati se bez daha. Blistave oči, magijski opijenih dečaka, sijaju se kao meci na svetlosti pogrebne sveće.

Ništa je sve ovo za demonstracije pred dverima ambara, svinjaca, torova i kokošinjaca. Tamo se odvija borba na život i smrt. Tamo se oblikuju nova verovanja, novi totemi, novi jezici, novi registrature. Sa hiljadu pukotina između dasaka, sav je nakazni univerzum tih jama prikazan ljudima na dlanu.

Pomija i igara!

Slavimo neke bezvezne priče! Slavimo nihlizam! Slavimo sebe!

Primitivizam se valja, zato se valja „primiti“.

Ništa od svega toga što ima pred očima nije artikulisano. Ili ipak jeste? Zar nije neko sve ovo smislio „pre samo par godina za nas“? Zar sve to nije video već? U nekim davno sanjanim snovima. Zar se u njima nije desila katraza, neki klistir? Zar se onaj nečujni vrisak pokreta otpora nije pretvorio u gromoglasni talas razora? Zar na kraju nije pobedila Priča. Priča čista, nežna i nevina. Kao jagnje.

„Kič bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih asocijacija“,  A. Mol. Danas je taj stepen Celzijusov, a svi se kuvamo u banalnosti, pardon bzvz. nosti!

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: wikimedia.com; formerdays.com; museumsyndicate.com