04 dec SKRIVENI LET BOJA

Da je kojim slučajem morala da razmišlja o situaciji iz detinjstva koja je na nju imala najviše uticaja, Lupe bi se setila izgleda leptira koji je uleteo u njenu sobu kada joj je bilo deset godina. Činio joj se vilinskim. Pratila je njegovo kretanje sa onom radoznalošću i poštovanjem koje često prema lepim i neobičnim stvarima imaju samo deca. Izleteo je iz sobe i nestao, kako se njoj činilo, među oblacima. Od tada je verovala da leptiri pripadaju čoveku nerazumljivom svetu raskošne lepote. Nadala se da će joj, dok je još dete, biti dozvoljeno da u taj svet zaviri, da ga sačuva u pogledu i prenese drugima doživljaj kao priču, uspomenu. Mislila je da, ako shvate koliko ima skrivene lepote, ljudi više neće biti toliko umorni, nesretni, zli. Verovala je da je i najmanji podsticaj dovoljan da se odvaže za poduhvat stvaranja boljeg sveta. Osećala je za tako nešto svaki pojedinac znaćajan u svojoj posebnosti. Zapravo, Lupe je posedovala onu hrabrost koja je svojstvena deci, a koju većina odrastanjem izgubi.
Leto je provodila kod dede na selu. Oduševilo je saznanje da i deda zna da uživa u onome što njeni roditelji nisu primećivali. Tada nije mogla da zna da je sposobnost čarolije opažanja darovana deci, umetnicima i starcima. Ostali su za nju slepi.
Dane su provodili jureći za leptirima. Deda ih je lovio mrežicom i stavljao u teglu. O svakom je znao nešto zanimljivo da joj kaže. Lupe bi se divila treperenju njihovih tanušnih krila i poigravanju boja na njima. Uživala je u tom jedinstvu različitosti. Posmatrala bi njihovo lagano približavanje i udaljavanje od stakla kao ples čijim je posmatranjem počašćena. Kada bi joj neki od leptira izgledao tužan i ukočen, zatražila bi dedi da ga pusti. Odgovarao bi joj da još uvek nije vreme. Verovala mu je. Ipak je on znao sve o malenim plesačima. A onda je jedne noći probudilo svetlo u dedinoj sobi. Provirila je i zatekla stravičan prizor. Deda je stajao nagnut nad ramom na kojem je, jednog po jednog, nizao leptire kao zloslutnu ogrlicu. Bili su mrtvi! Zaplakala je i potrčala ka svojoj sobi. Deda je odložio ram i požurio za njom. Uzalud je pokušavao da je uteši time da oni prekratko žive, da bi do sada uginuli i da će ovako njihova lepota biti trajnija. Lupe je mislila na njihove poslednje sate koje su proveli zarobljeni u tegli. Mogućnost leta koji je zauvek izgubljen budila je novu tugu. Ples u tegli sada je izjednačavala sa izgubljenom igrom za život. Ukočena krila nisu pružala magijski doživljaj sjedinjavanja i ponovnog razjedinjavanja različitih boja. Sve je bilo uništeno. Letu je bio kraj. Lupe se vratila u grad. Narednih godina odbijala je da ide na selo. Rasla je i sve manje je pogledom lovila leptire. Počela je da živi u crno – belom svetu, na isti način na koji su živeli njeni roditelji. Leptira bi se setila onako kako se setimo drage igračke, koja je bila nezamenljivi svedok našeg detinjstva, ali smo je prerasli. Više nije imala želju da menja svet. Tako nešto činilo joj se detinjastim i nerazumnim. Imala je sve ono što se smatralo uslovima za sreću. Ali nije bila srećna. Svakog jutra budila se neraspoložena, a onda je osetila oštar bol u grudima. Lekari nisu uspevali da pronađu uzrok, pa su joj davali nešto protiv bolova. Meseci su prolazili a umorni odraz nije odlazio iz ogledala. Kolegenica Esperansa preporučila joj je svog prijatelja. Lupe je bila sumnjičava kada joj je rekla da Nur živi na splavu i sam odlučuje kada će koga primiti, ali želela je da veruje ženi sa takvim osmehom kakav je Esperansa imala.
Spolja neupadljiv splav krio je neuobičajeni enterijer.Svaka prostorija bila je uređena na drugi način. Nur je Lupe uveo u najsvetliju. Bila je ispunjena nameštajem od trske i osvetljena narandžastim lampama smeštenim u svakom uglu. Bilo je miholjsko leto i Lupe je kroz ogromna stakla posmatrala zlatasto lišće koje je posulo kej. Pila je prijatnu mešavinu čajeva i govorila Nuru o razlogu svog dolaska. Doneo joj je dve vrećice i preporučio da svaki dan ispija čajeve dva puta u tišini. Bila je zbunjena. Sve joj je izgledalo kao prevara. Ali, Nur joj nije uzeo ni cent, a ukus čaja jo je prijao. Odlučila je da pokuša.
Ujutru i uveče skuvala bi čaj, sipala ga u šoljicu i smestila se pored prozora. Prvog dana osećala je grižu savesti zbog protraćenog vremena. Drugi dan se prepustila tišini. Sve stvari je posmatrala kao da je tek došla na svet. Činilo joj se da je deo nje utisnut u svaku od njih. Iznenadila se izgledom cveća u bašti ispred njene zgrade. Ranije ga nije primećivala. Na laticama su se mešale lila i plava boja. Četvrti dan počela je da se raduje ritualu koji je pružao smisao. Sedela je pored prozora i pogledom tragala za novim razlogom za sreću. A onda ga je ugledala. Mali žuti leptir plesao je pred njenim očima. Usne su joj se savile u nežan osmeh. Međutim, krivina njenih usana naglo se ispravila kada se setila mrtvih leptira. Sa mešavinom osećanja tuge, prezira i razočaranja izgovorila je: ,,Ovaj svet nije dom za lepotu!“.
Brzo je ispila preostali čaj iz šoljice i vratila se svakodnevnici. Sutradan, bolovi su se nastavili…

Nur je sedeo naspram Lupe sa ozbiljnim izrazom lica. Ovaj put bili su na terasi njegovog splava. Miholjsko leto je i dalje trajalo. Sunčevi zraci razlivali su boje po platnu reke. Lupe je zaćutala i pogledala Nura ispitivački. Željno je iščekivala od njega odgovore, makar kao opravdanje. Znalački je klimnuo glavom :
– Znaš li šta znači ovo što si mi upravo ispričala? Tvoj problem nije nešto što se leči lekovima ili čajevima. Njegov uzrok krije se duboko u tvom unutrašnjem biću i tu je potrebno tražiti i lek. Znam da očekuješ da ti dam odgovore i pomoći ću ti. A onda ćes uvideti da mi sve vreme već imamo odgovore, samo je potrebno da nam neko na to ukaže. A sada mi reci: postoji li nešto što je promenilo okolnosti ispijanja čaja?
Lupe je pogledom pretrčavala od jednog do drugog ugla terase kao da time oslikava traganje po prostorijama svog sećanja, sve dok joj se nije učinilo da jasno vidi kako se iz jednog ugla leptir vinuo u visine. Oklevajući ispričala je Nuru svoja sećanja na događaje iz detinjstva. Nije razumela kako tako nešto može da određuje njenu sadašnjost. Smatrala je da su to bile samo detinje zablude i situacije u kojima se od njih oslobodila, što je deo svačijeg procesa odrastanja. Nur se smešio zbog njene potrebe da sve racionalizuje. Posmatrao je onako kako bi odrastao čovek saosećajno gledao pokušaj deteta da napravi prvi korak. A onda je počeo da govori:
– Ipak ima veze. Vidiš, ti si zatvorila kapiju kroz koju je svetlost dopirala do tvog unutrašnjeg bića, obsajavala ga i hranila. Ostala je samo tama. Kada se hranimo mrakom, na kraju postajemo mrak. Nestajemo u njemu. Bolest uništi naše telo. Razumeš li?
Lupe je negodovala:
– Mrak u meni bio je samo odgovor na mrak koji sam oko sebe zatekla.
– Varaš se! – Preseče je Nur.
– Svet je jedinstvo dva carstva. Mi smo ti koji biramo kojem ćemo se prikloniti. Nije problem u mrtvim leptirima koje si videla u detinjstvu, već u onima koje si zbog toga u sebi zarobila. Pusti ih da slobodno lete! Ne sahranjuj lepotu! Podari im let koji im je tvoj deda u neznaju uskratio i bolovi će prestati.
Lupe se snuždila. Usledila je kratka tišina.
– Kako? – Upitala je.
– Počni da želiš. Odgovor će se pojaviti kada bude pravi trenutak za to…
Dani su prolazili. Želela je i čekala odgovor. Jednog poslepodneva sređivala je stan. Bol u grudima ju je presekao kada je dohvatila drvenu kutiju sa police. Ispustila ju je i bojice su se rasule po podu. Pogledala ih je. Bio je to trenutak prepoznavanja. Zgrabila je nekoliko i otrčala da donese blok. Ubrzo su belinu pred njom ispunjvale slike šarenih leptira. U grudima kao da je osetila njihovo slobodno lepršanje. To je bilo to!

– – –

Otvorila je vrata i zatekla Nura sa korpom u rukama. U njoj se nalazilo isto ono cveće čijoj se lepoti divila pre godinu dana. Pružio joj je korpu i ušao u sobu obasjanu svetlošću. Zidovi su bili ispunjeni slikama na kojima je prikazan slobodan let. Lupe je koristila razlićite tehnike bojenja: od stare šminke, drvenih boja do najrazličitijih kolaža napravljenih od svake ambalaže koja joj se učinila zanimljivom. Nur se okretao na sve strane i zadivljeno posmatrao:
– Dobar posao, Lupe!
Klimao je glavom i osmehivao se, potvrđujući gestikulacijom svoj doživljaj.
Lupe se smešila. Bila je mnogo smirenija, obasjana spoljašnjom i unutrašnjom svetlošću. Radila je ono u čemu je istinski pronalazila smisao. Svoje slike poklanjala je mestima koja su joj izgledala turobno. Ukrašavale su zidove mnogih bolnica i ulivale veru u ponovnu moć letenja onima koji su na svom putu povredili ili izgubili krila.

Dijana Redžić

Izvor fotografija: facebook.com