20 maj Školovanje

Kada sam bila osnovac, plakala sam zbog prve četvorke. To nisam smela sebi dopustiti. Petice su nekada bile ukrasni pečati u obliku leptirića, a onda su postale taj predivni broj. Nisam želela da budu zamenjene ni jednim manjim brojem. Sve dok nisu došli časovi hemije i fizike. Četvorka je tada bila sa svim solidna ocena i dalje je dozvoljavala mom uspehu da bude odličan.

Prvi bol u želucu osećam pri prijemnom za gimnaziju. Da li će svako od nas upisati svoju prvu želju, ili ćemo pak dobro razmisliti oko stavljanja druge, treće i četvrte? Spremam se za prijemni mesecima, na kraju dobijam pitanja koja sam napamet naučila, sve uradim tačno, osvojim maksimalni broj poena i upišem željenu školu.

Gimnazija- susret sa đacima iz drugih škola, sada smo svi u jednom istom razredu, upoznajemo svoje nove srodne duše, večite prijatelje, buduće kolege, ljubavi i životne partnere. Prepisujemo zajedno, učimo, ogovaramo, izlazimo, smejemo se, odrastamo. Dobijam svoju prvu jedincu. Potpuni neuspeh. Ne znam kako roditeljima to da saopštim. Oni me ubede da je to zbog izlazaka, zbog mnogo druženja. Kreću privatni časovi, beskrajno bacanje para na sve predmete koji su mi išli loše, dok svaka jedinica nije postala trojka, a trojka petica. Ponovo penjanje do najboljeg uspeha. Sanjanje pismenih i propitivanja svake noći, jedna godina, druga, treća, četvrta… Kraj, matura, ponovo sam odlična, ponovo sam uspela. Moji prijatelji odlaze na letovanje, da slave, ali ja ulazim u ciklus nove etape života.  Upisivanje fakulteta.

Pažljiv odabir onoga u čemu ću uživati,  ono što ću učiti sa razumevanjem, upisivanje onoga čime ću se baviti do kraja života. Sa čim ću puno zarađivati, napredovati i ostvariti se. Krug se ponovo pokrene, spremanje prijemnog, privatni časovi, učenje, učenje, prijemni, upisala sam fakultet!

Sada sam velika devojka, tek sada počinjem da gradim ozbiljnu budućnost. Profesori, asistenti, moje nove kolege. Slušamo predavanja, učim, spremam kolokvijume. Padam na ispitima. To ne smem sebi dozvoliti, ja vukovac iz osnovne, odličan đak iz gimnazije, ja sam primer. Učim mnogo, svaki dan, izbegavam izlaske, izbegavam društvo. Dolaze odmori, vreme prolazi, devojke nalaze momke, nalaze društvo, hobije, ja učim.  Prijavljujem se za sve volonterske poslove, punim se znanjem i praksom. Spremam se za život i sve ono što ga čeka. Završavam fakultet dobijam diplomu. Na svečanoj dodeli sam prelepa, tu su moji prijatelji, malo onih iz osnovne škole, neki iz srednje sa kojima sam učila, neki novi sa fakulteta kojima sam pozjamljivala skripte, tu su moji roditelji, deluju najzadovoljnije. Ja sam ponosna. Niko me ne drži za ruku, niko me ne ljubi, sama sam postigla ovaj uspeh. Odlazim kući,  skidam šminku, stavljam diplomu na sto, ležem u krevet sama. Dečka sa kojim sam najviše učila sam ostavila u poslednjem semestru, jer je pritisak kraja bio preblizu i prejak. Morala sam da uspem, da sve završim i uradila sam to.

Ubrzo jednog jutra,  budim se zbunjena, stojim pred ogledalom dok korektorom popunjavam podočnjake. Šta sad? Šta se radi dalje?  Gde su obaveze? Vidim moju majku kako briše prašinu sa stola, sa mojih slika iz srednje škole, sa moje uramljene diplome…

Prolaze dani. Sedim ispred kompjutera i tražim posao. Sklapam i dopunjujem svoj CV koji je poslat na svaku moguću mail adresu i konkurs u domenu posla za koji sam se školovala. Ništa, nema odgovora. Odlazim na kafu sa prijateljima, neke drugarice pričaju o momku, neke o izlasku, a uglavnom pričamo o poslu. O poslu koji nemamo, koji tražimo. Roditelji povlače svoj novac koji su mi davali. Nema više plaćanja privatnih časova, kupovine knjige, plaćanje školarine. Hrana na stolu i  džeparac kojeg me je sramota. Ti si sada velika devojka.

Ja moram da zaradim novac. Počinjem da tražim posao za koje nije potrebna diploma mog fakulteta, one niže, one koje radi i devojka koja nije stekla znanje kao i ja, koja nije plakala zbog četvorke u školi. Radim mnogo, za malo para. Radim posao koji nisam želela. Obećavaju mi bolju platu, bolju poziciju, obećavaju mi zvanično zapošljenje. Prolazi određeno vreme, kažu mi da nisam dovoljno dobra. Ponovo sam na početku, posle toliko kraja.

Roditelji kažu da moram više da se trudim, da nisam dovoljno uporna. Sanjam moju školu, prijemne, pismene i ocene. Sanjam kako sam odličan đak, prvi dan gimnazije, sanjam diplomu na fakultetu. Sanjam sve ono što sam postigla, o čemu mnogi sanjaju. A kada ustanem, kada me drugarice pozovu na rođendansku žurku, ja nemam novca da im kupim poklon koji zaslužuju.

Na kraju se zaposlim tamo tamo gde nisam želela. Živim prosečno kao i svi drugi. Udam se za mog drugog dečka, usamljenog kolegu sa posla. Rodim devojčicu. Upišem je u osnovnu školu, grdim je kada dobije četvorku. Štedimo pare za njeno školovanje, za njen prijemni. Ciklični krug se nastavlja. Ali kada završi srednju školu, zajedno sa njom sedam za kompjuter i tražimo školovanje. Školovanje u inostranstvu. Tražimo šta je zanima da studira u nekoj drugoj zemlji, daleko odavde. Sav novac koji smo zaradili uplaćujemo joj na račun. Grlimo je na aerodromu i plačemo. Ljubim je u glavu i gledam kako je samo velika devojka. Kako će negde tamo biti svršeno dobra u svom poslu, kako će uspeti. Kako će se baviti poslom koji je želela. Krug u kojem sam ja bila, tu prestaje, ona dobija novu boju, ona je generacija koja zaslužuje bolje, a to bolje, nažalost, neće naći ovde, kao što nisam ni ja.

Autorka: Mina Aleksić

Fotografija: weheartit.com