09 mar SKICIRATI TIŠINU

Kada ste poslednji put ostali sami sa sobom?

U tišini, bez telefona, bez televizije, bez interneta i živog čoveka? Bez papira i olovke?

U tišini bez učenja, bez pisanja, bez rada – bilo kakvog rada.

Sami sa sobom i svojim mislima.

Uhvatila sam sebe kako stalno govorim da za nešto nemam vremena. (Jer moram da učim, jer moram da počistim kuću, jer moram nešto da pročitam, jer radim deset poslova istovremeno i multitasking više ne pomaže). A onda mi se desila subota.

Dežurstvo na okružnom takmičenju iz fizike kao novi kriterijum sporog proticanja vremena.

Takmičari su morali da odlože svoje telefone na katedru i da pored sebe imaju samo olovke, gumice i zadatke. To su sve odgovorna deca, posle saznanja da predajem srpski čujem: “Uvek nam daju nekog ko ne zna fiziku!” Tu negde otprilike se i završava svaki naš razgovor.

Zvoni za početak takmičenja i tišina može da počne.

Jeste li znali da mi zapravo imamo vremena za sve? Prvih 20 minuta trajalo je sat i 20 minuta. Prošetala sam jedan krug po učionici, reda radi i sela. Hm. Prvo disanje. Čujem svoje disanje. Toliko je tiho. Ova deca su ozbiljno shvatila ovaj zadatak.

Onda pogledam zadatke – Bože me sačuvaj formula i brojeva! Mali je bio u pravu, definitivno sam zaboravila fiziku! Pogled na katedru – koliko takmičara, toliko telefona. Ne mogu da ne mislim na to da oni imaju po 12 godina. Mobilni?

I onda: čekanje. Okej. Kad bih morala da odredim život u tri haštaga to bi bilo: #Žmu #čekanje #hiperaktivnost.

Ne znam kako uspevam da ih smestim u ovaj dodeljen mi vremenski paket, ali tako funkcionišemo.

Dakle, tišina. U svojoj tišini sam izdržala pola sata. Tu se osim ovih labavih životnih zaključaka našlo još i kratko promišljanje o prioritetima i o  nekim dugoročnim planovima. Iskrsla su pitanja: da li se lakše zarađuje novac kada znamo da ćemo ga utrošiti na putovanje, a ne na popravku automobila? Da li čekanje ima smisla samo zato što je ispunjeno osobom koju čekam? Da li me je čitanka za 5.razred podmladila ili podsetila na rođendan koji se bliži? Kada sam uspela da se pretvorim u radoholika? Kad će POBOGU da zvoni za kraj ovog takmičenja?

Iz svoje prinudne tišine utrčala sam u knjigu. Dobra stvar sa pametnim telefonima je što svašta u njih stane – pa i taj PDF.

Stranica za stranicom, i zaboravila sam na šta sam sve mislila. To je valjda ta navika: koračaj i ne misli mnogo na svoje korake. Ne gledaj u noge, već oko sebe i ispred sebe.

Postoje lepši načini da se o koracima misli – u tišini u koju se umešala muzika. Tada razmišljanje nije planiranje, već sanjanje. A kao što znate, planovi mogu da propadnu, ali se zato snovi ne kvare.

Kad je konačno zvonilo, ostavila sam u učionici 8-1 sve one misli koje mi se nisu nosile kući. Ispred škole me je čekao auto. Žmu se konačno vratio i svet se iz svog naglavačke-položaja vratio u normalu.

Muzika može da počne!

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com, favim.com