29 avg Šipražje šiparica

Seo je na klupu na margini parka. Opet su mu proradili hemoroidi, pa je sedajući morao da proceni kako da bolnu analnu tačku umetne u prorez između dve paralelno postavljene, i začudo i dalje čitave, drvene štangle. Ranojesenja memla i otužan oblak prašine, nošen vrtlozima razigranog vetra,  stvaraju mu osećaj nekog pristižućeg turobnog galmatijasa, nekog nezaustavljivog vala samoće. Zapad gori u krvavoj bici, istok je odavno prekriven teškim jorganom tamnih, natopljenih oblaka, a on sedi, sa svojim bolnim telom, kao nekim klupkom zažarenih neurona, u snoviđenju. Iščekuje da pred njim nikne jedna klasonosna nirvana.

Bol je uminuo tek toliko koliko je trajala mimikrija njegovog pogurenog tela iz stojećeg u sedeći položaj. Kao da je bol živi stvor, koji svestan promene koja se zbiva, želi da zauzme najbolju busiju. Ili naprosto, ni bol ne može da traje večno. Uminuo je tek na tren, a sada se kao pobednička armada ponovo, polako vraća na svoje borbene položaje. Prvo donji međufalangealni zglobić na malom prstu leve ruke. Taj bol je nekako najodređeniji, jer i pored nepravilnog takta u kome se vraća, odaje osećaj krajnosti tela. Telo se završava na toj jedinoj tački. Na tom čvorištu prožimajućeg bola. Ma koliko protezao ruku, uvek je njen kraj oivičen tim netaktičnim bolom. Odmah nakon njega, sve po nekom uvrnutom kanonu, kreće sevajući bol u desnom oku. Kao da u njemu ne boli ni jedan organ, već slike koje nastaju. Svaka treća ili sedma, dvadeset osma ili devetaesta. Ne zna koja, ali se njihova beskonačnost, taj nerazumljivi sincicijum sastavljen iz eona zamrznutih trenutaka, svom svojom surovošću i težinom zariva u mrežnjaču, iznova i iznova. Kao kada uplašene zverčice izlaze iz svog skloništa, tako se odmotava stomačna bol. Tupo, neodređeno, stalno rastući i splašnjavajući, kao da odiže kožu. Zbog toga svako malo spušta dlan i nekim ritualnim pomazanjem proverava celovitost utrobe. Nikada se ne prolije. Nikada se ne otvori, a kao da hoće. Levi bubreg opet je zahvatila peščana oluja, a onda se na kraju, javlja  prostata. Kao teg privezan među nogama nosi je već godinama. Na taj tas stalno će se dodavati po koji gram, dok na kraju ovo njegovo majušno i slabašno telo ne bude vinuto u nebesa. Bal bola i valcer patnje su ponovo otpočeli. U epicentru gluteusa bol je minuo, i sve vreme u njemu samo puslira. Tek koji delić sekunde kasneći, nakon otkucaja srca, oglasi se i taj deo tela.

Iz škole koja se nalazi nasuprot parku čuje se prvo prigušeno, a zatim sve jače i jasnije, graja i buka mladih ženskih telašca. Svojim izglancanim, kožnim cipelicama udaraju takt, koji se već preliva na nemog posmatrača, sve do puslirajućeg debelog mesa. Kao heparinom razgrađen ugrušak, otvaraju se teška metalna krila dvorišne kapije i sistolom naterana salva plavokosog milozvučja izleće napolje. Zvonki glasići, šuštanje uštirkanih bluzica i belina dokolenica. Ušuškan i topao, etar se iz prevoja njihovih kariranih suknjica polako odiže, nateran da svoje utočište napusti nespretnim i ubrzanim koracima, i samo na tren ustajali, truležni miris rane jeseni boji slatkastim mirisom bobičastog voća.

Kao penicilinski sirup otužnog ukusa, kao antipiretska bljutava tableta, kao katarza hemodijalize, kao drečavost hemioterapijkse mučnine, kao alhemičarska mantra, do posmatrača, posađenog na jalov komad tla, dopire ova slika zdravlja. Zdravlja u kome se, kao u ogledalu, raspoznaje njegova beda. Ali za razliku od svih onih apostola ozdravljenja sabijenih u kapsule, jedino što stvarno pomaže tom izmučenom telu je aura lepote i magija koju proizvode njihova, još hormonima neuiništena, telesa. Sedeći daleko od njih, neprimetan i kao ukotvljen u sliku mrtve prirode, pušta da ga ta ničim sputana moć odnese do mirnih voda. Kao pijavice pričvršćene na telo iz njega uklanjaju bol. Za jednom grupicom odlazi onaj konačni bol u levoj ruci. Za jednom poskakujućom i nemirnom crnkicom, obeztežen njenom porculanskom kožom, nestaje teret među nogama. Jedan za drugim, isparavaju iz tela, bolovi, prateći kao pacovi frulaša. Tada on zatvori oči i dopusti sebi da protrči po svom telu, oslobođenom bola, i da se priseti onog bezobličnog postojanja u kome se bol još ne prepoznaje. Tada se vraća u praiskonske sekunde. U onu stvaralačku bezbolnu kal.

Kada iz njega razmili bol i kada mu telo mine od sila nevidljivih stega, razbistri se izvor misli. Tada se pred njim otelotvori bol. Senka, mrak. Nepomična i teška. Amfibična, dvopolna reč. Amfoterna, ambivalentna. Naličje jedne patnje. Saznjanje da je ona njegov krst i teret, ga opet prelije. Kao što oni daleki Indusi na sebe okreću mržnju svojih bogova, kako bi ostalim ljudima bilo dobro, tako je i on jastuče u koje se zabadaju igle bola, da ne bi ozledile drugog. Dok bogovi svojom levicom kažnjavaju, a desnicom miluju, bol udara obema rukama, a kadkad šutne i nogom. Njegovo telo je kao tamnica, mesto na kome je bol zaključan, da svojim pipcima ne bi osakatio ona krhka i silovita dečija tela, čiji glasići polako jenjavaju. Bol je svrdlasta esencija, koja za čas može da probije kožu i svoj vrh uperi ka nekome drugom. Neće on to dozvoliti. On je čuvar tog endemskog čudovišta. On je sidro svog bola. Bol su bukagije za njega. Možda je sve to sumanuto, ali je bolje objašnjenje nego naprosto skretanje sa maršrute fiziologije ili kazna sudbine. Ovo je viši, herojski čin. Nositi i čuvati bol, da bi se što duže napatio u jednom telu. Nemušti jezik svoje patnje uspeo je da razazna tek kada je počela selfmutilacija duše.

Iako je svakodnevno ponavljao, kompulzivno, to ateističko hodočašće, nije razumevao odakle dolazi tolika snaga podsvesti. Otkuda oružje da se bol otpusti od tela, ali pridržava na uzici, a zatim kao jo- jo, svom silinom vrati. A onda mu se u tim delićima sekunde oslobođenim bola jednom rodila misao o skoku u šipražje šiparica. Mnogu ljudi zbog nekog duševnog bola muče svoja telesa. Bodu se iglama, gase cigarete o kožu, seku se noževima i brijačima, a šta bi on. Njemu nije preostalo ništa, nego da svom bolnom telu da oduška bacajući dušu u šipražje, gde će je hiljade oštrica i bodlji izranjavati toliko, da za tren nestane bol u telu. Sve su one, kćeri koje nikada neće napraviti. Sve će izrasti u prelepe žene koje nikada nije imao i sve će se zaljubljivati u muškarce, koji nikada neće biti on. To su te žaoke koje ga ubadaju i čiji se otrovi rastvaraju u njegovoj krvi, otupljujući receptore za bol.

U toj diskrepanci ispunjenosti bolom i neispunjenosti zadovoljsrvima, javlja se jedna brazgotina. Vremenska naprslina koja traje beskrajno kratko, kao primirje mereno dužinom leta puščanog metka.

Lementirao je nad svojim ataksičnim telom, poštajući da se bol, ta dvopolna avet obeznani od besa. Kao vojnik zadužen da pred vratima pakla hrani i neguje Kerbera. Samo što ove tri glave su sve glave sadašnjosti. Zarobljene instance života u esenciji bola.

I opet je sve gotovo. Kap paščad umorna od zatezanja zarđalog lanca, koja se sa oguljenim i zakrvavljenim vratovima, puna pene besa na čaljustima, vraćaju u epicentar svog robovanja. Paklena štenara otvorila je svoje dveri, tek kratko ih zatvorivši, i jarosan i uškopljen, bol je režući ušao. Hermafrodična ljaga se vratila u telo. Fizička bol je opet nadjačala odjeke izranjavane duše. Neostvarena muškost je ućutkana onim megalomasnkim osećajem herojstva. Osećajem zadovoljstva usled prećutanog junaštva u borbi sa bolom. Negde nekoga ne boli, jer bol zna gde je mesto konačnog megdana.

Devojčice su otišle svojim kućama. Ona očekivana samoća je ostala. Doza eliksira je uzeta i vreme je da se nastavi sa borbom. Usporenim i teškim pokretima ponovo se uspravljuje, posle tek nekoliko minuta sedenja. Leva potkolenica je utrnula, a mišić desnog kuka otkazuje poslušnost, prolongiranim grčom. Sav bol je tu. Dodatna težina pritiska za tlo. Već je mrak preovladao, Zemlja se okrenula od Sunca, okrenula se oko sebe. Još jedna levitacija duše oko bola je gotova, a već počinje nova.

Treba otrpeti i današnju bol. Treba se spremiti za neku novu, sutrašnju. Treba preživeti i današnji dan. Treba odolorovati i ovu treću deceniju ko zna kog života po redu. A i sutra će biti šiparica.

To besplodno šipražje hrani jednu dušu.

Autor: Andrija Jocić

Fotografije: favim.com