06 apr SEEN

(Već) viđeno. Pregledano.

Nismo se videli mesecima, a opet razgovor je tekao kao i uvek – kao da smo ceo jučerašnji dan proveli zajedno. Šetali smo kroz Tvrđavu i sve je opet izgledalo kao da smo pobegli s nekog časa ili da imamo dugačku pauzu. Naravno, nije nas mučila protetika ni ortodoncija, kao ni kontrolni iz biohemije. Mučile su nas neke veće stvari. Neispunjeni snovi. Puna srca i prazni bankovni računi. Nepostojanje plate i postojanje troškova.

Korak po korak, stigli smo i do svojih famoznih godina. Kada se celom dušom vrtiš na ringišpilu i misliš da si još na pragu dvadesetih mnogo teže padne činjenica da ove godine puniš 28.

Sledeća stanica: 10 godina mature.

Šta može to drugo da se vidi sad kad je sve dostupno na društvenim mrežama? Znamo ko gde radi, znamo ko je oženjen, a koja se udala. Znamo ko koliko dece ima. Znamo ko gde živi. Znamo kao da su nam oni sami rekli. Društvena mreža uvozi njihove živote u naše dnevne sobe.

Neko bi rekao da je to dobro, da je to lepo. Da živimo brzo i da nemamo vremena da se sa svim tim ljudima (često) viđamo. Ali mora da nije isto gledati neku osobu u oči i pregledavati njen savršen život pored vatrice u kaminu iz deset različitih uglova.

Pitam se: šta to pobogu radimo? Dokle može da traje ta zaluđenost idejom da smo bliski samo zato što smo čestitali jedno drugom rođendan (jer je tako rekao fejsbuk)? Dokle ćemo da mislimo da je lajk isto što i osmeh?

Društvena mreža nam pomaže da budemo u toku i samim tim i: ljubazni, učtivi, predusretljivi i – površni. Da razvijamo mrežu poznanika. I to je u redu. Sve dok znamo da su to poznanici.

Je l’ se i vama čini da više cenite ljude sa kojima vam je milije rukovanje/zagrljaj/poljubac no čet? Da su to ljudi sa kojima vam nije dosadno? Da su to ljudi s kojima vas nije strah da razgovarate? Onako stvarno. Ustima, jezikom, sopstvenim glasom.

Gledamo se svo četvoro i to su četiri glave iznad dve šoljice kafe i dve šoljice čaja. U jednoj od njih se udavio i sav besmisao našeg razgovora.

– Ono što ja ne razumem jeste kako ostave ono “seen”. Samo stoji tu. Kao: “Evo, pročitao sam, al’ me ne zanima nešto!”

Čuveno “seen”. Još jedno od modernih pomagala u udaljavanju. Kada ne znaš kako da nekog otkačiš, a ti ga samo “pogledaj”. Okrzni njegove reči pogledom. (Ič te ne zanima.) Ova druga strana će baš da bude srećna zbog toga. Jedva će čekati susret u ovom, realnom svetu da se pravi kao da ništa nije bilo.  U stvari, za godinu dana, kad dođe taj čas, mnogo će da ti se obraduje na godišnjici mature. Jer te nigde nije videla 10 godina. Osim na fejsbuku.

Intervjuisala sam profesorku u penziji. Rekla mi je da je motivacija za pisanje njene knjige bila njena generacija. Da se na godišnjicama mature divila svojim prijateljima iz mladosti, jer su postigli tako mnogo u životu i da je morala da o njima piše. Da o njihovom vremenu piše. Oni su je inspirisali.

A šta će biti s našim vremenom? Da li će neko o nama pisati?

Kome smo mi ovakvi inspiracija?

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com