04 nov Sediš na klupi i posmatraš ljude

U prvom činu si kraj računara.
Čekaš rešenje o penzionisanju.
Radio si trideset godina.
Svakog radnog dana.
Nisi tražio bolovanja.
Pratiš politiku.
U drugom činu si već penzioner.
Kupuješ sinu i sebi po par novih cipela.
Šetaš, tobože.
Brineš – sin nema uvek posao.
Država je u haosu.
U trećem činu – bolnica.
Srce, kažu. Ne valja.
U četvrtom – operacija. Oporavak.
U petom činu ti je bolje.
Izlaziš. Subotom odeš do zelene pijace po grožđe i paradajz.
Sam nosiš cegere. Osećaš se jako.
Potom sediš na klupi i posmatraš ljude.
Nisi batalio cigarete.
Penzija – mala.
Želiš da prodaš kolekciju ploča u bescenje.
Piješ dosta lekova.
Uneredio si se u pantalone.
Biće da si pojeo nešto sumnjivo.
U šestom činu si senilno rukovao veš-mašinom dok utičnica nije počela da gori.
U sedmom si nespretno pao sa stolice.
Slučajno. Nepažnja, kažeš.
Poguren si, ugruvan, slabo izlaziš iz stana.
Nemaš apetit.
U osmom činu kašlješ, teško dišeš.
Noću ti se ne spava.
Hoćeš da totalno ostaviš cigarete.
U devetom činu razmišljaš o samoubistvu.
Zbijaš šale na svoj račun.
U desetom činu zavesa se ipak spušta.
Balkon ostaje u mraku.

Autor: Marko Antić

Fotografija: tumblr.com