Sedam godina sreće

29. јула 2019.

Sedam godina sreće je ništa naspram onog što tek sledi, zapisala sam u dnevniku. Žene pišu takve bljutave stvari kada slave godišnjice braka. Al’ stvari u našem univerzumu su postavljene tako da je nekad i bljutavo manje bljutavo samo zato što je istinito.

– Da li znaš, da sam pre sedam godina polomio ogledalo, dosad bi isteklo mojih sedam godina nesreće?

– Aham. Šta pokušavaš da kažeš? – pitam Žmua tobož nezainteresovano, a već vidim podvalu.

– Pa… To bi isteklo. Bio bih slobodan čovek. A ovako… – smeje mi se u lice, bezobraznik!

– Ovako si i dalje oženjen? Ništa sloboda, ovo ono? – prihvatam šalu.

– To sam hteo da te pitam. Mislim, pošto nam je već taj bračni rođendan, možda bi mogla da mi pokloniš malo…

– Malo čega, boga ti?

Malo. Sa njim nikad ništa nije malo osim tog glupavog vremena. Njega nikad nema dovoljno. sve ostalo preti da nas prestigne ovako smešno zaljubljene.

Ko ti daje sedam godina sreće?

Danas nam je sedmi bračni rođendan. Sedam godina smo u braku, a septembra će biti 14 godina kako smo zajedno. Za sedam godina, to će biti više od dve decenije. Ne možeš da se ne zapitaš šta sve može u te pakete godina da stane. Šta ćemo spakovati, zbog čega ćemo sesti celom težinom da zatvorimo i bezbedno prenesemo… negde.

Nisam sigurna gde smo se svih ovih godina prenosili. A nosili smo se. Na duši i plećima. Pomalo u rukama, a više u srcima. Bilo nas je na različitim obalama. Morskim, rečnim i jezerskim. Ćutali smo se kada smo bili među drugim ljudima.

Voleli smo se i kad to nismo priznavali.

Ponekad moraš malo da budeš glup i da traćiš život na sitna inaćenja i ljubomorluke. To sve valjda mora da te snađe u dvadesetim da bi te posle preskakalo i obilazilo. Bilo je svakakvih dana. Kada smo imali mnogo vremena, a malo para. Kada smo imali para, a nismo imali vremena. Kada smo putovali daleko. Kada smo putovali jedno prema drugom. Kada smo ležali u bolničkim krevetima. Kada smo se budili iz anestezije ili nekog pijanog sna. Kad smo se ljutili i ostavljali na ulicama. Pomirenje je donosilo zagrljaje i plazma kuglice. Razvučene osmehe i duge poljupce.

Svašta stane u čovekove godine, a posebno kad ih sa nekim podeli. To je onaj kliše, to je ono bljutavo, ali jebi ga, ljubav nije ljubav ako se ne umnožava.

Jednom si utrčao u gradski autobus u pokretu samo da bi se još malo sa mnom vozio.

Jednom smo se grlili kroz rešetke na glavnoj stanici i ti si prvi put rekao kako te boli srce. Moje se popelo u grlo i zavezalo u čvor. Nisam se do danas razvezala.

Svašta se desi za sedam, četrnaest, koliko god hoćeš godina, ali ako mene pitaš: to je sreća. Malo mi je jedan život.

– Hteo da te pitam. Mislim, pošto nam je već taj bračni rođendan, možda bi mogla da mi pokloniš malo…

– Malo čega, boga ti?

– Šta daš.

– Žmu. Ili mnogo ili ništa! Tako ti je sa mnom.

– Ma, neka. Možda mogu da slomim neko ogledalo danas… – tako mi je podvalio!

– Srećan i tebi sedmi bračni rođendan, Žmu.

Autorka: Srbijanka Stanković