11 avg Sećanje

Dosta sećanja nakupi se u čoveku, ali malo je onih koje nazove uspomenom. Kako sećanje izraste u uspomenu? Sećanje ostane samo to – obično sećanje – kada te spopada na mestima i pred ljudima dok si nezaštićen. Sećanja se stidiš, kao slabosti, kao rane koju kriješ, kao bolesti koju niko ne želi da podeli sa tobom; uspomene pričaš naglas, sećanja nosiš ćutke.

U njenoj prošlosti živelo je nešto čega više nema, neko ko ne mari da li ona postoji i neki trenuci, ukradeni od međuvremena, međuprostora, tišine, buke čekanja i praznog hoda – ukradeni od samoće, tek da može reći sebi da nije uvek bila usamljena.

Ima dana kada je put nanese na stara mesta, ne tako davna i ne tako daleka, kada vidi ljude i predmete kojih tu nema. Drugima beznačajni mirisi, oblici, boje, drugima obični zvuci, njoj su stimulacije kojima rado podleže, nesvesno, predajući se kovitlacu reči i melodije koji je zapahne s radija kada se vrti njihova pesma (njihovo je za nju postalo sve što je trajalo tih desetak minuta), kada pored nje prođe čovek s njegovim parfemom… i sve se rasprši kada pored nje prođe i on, kao poput obične poznanice. Jer to i jeste ona – obična i jedva poznanica; on nju upoznao nikada nije dalje od njenog tela, dalje od njene kože, njene topline i nešto malo glasa koji pristaje. Lice joj ni pogledao nije, osim kada je pitao „Koliko?“… Privukla ga je, možda, neka sličnost sa nekom bivšom, ko zna…

Možda je i prepozna on kada je sretne na ulici, ali lakše je za oboje da se pravi da je ne zna. Možda mu i poveruje. Bolelo bi više da mu u očima prepozna stid koji nekada i sama oseća, a na koji je sada podseti samo to što mu ne može biti ništa više od nekog kratkotrajnog sećanja, kada pored njega prođe neka njena koleginica.

Mirjana Stojanović

Izvor fotografija: pinterest.com