21 jan Sećanje na Miodraga Pavlovića

Miodrag Pavlović, profesor, prijatelj, čovečina, ljudina.

Vođen ambicijom misionara izgarao je u svom poslu. Nikada nisam video takvu posvećenost u nečemu što čovek radi. Ne treba o tome pričati mnogo. Svi koji su ga poznavali su to znali. Bio je profesionalac, onaj pravi.

On za katedrom nije bio samo profesor. Umeo je biti i prijatelj, umeo je i kroz čas jako dobro provući i svoje nikad neodržane časove glumačke sekcije. Sve je to radio vrlo metodički, pa čak i kad je pominjao sestrića Peku, svoju sestru, ili Desu sa trafike. Sve je to radio spontano, ljudski.

Jedan takav čovek, u bilo kojoj državi, pa i u ovoj našoj ovakvoj kakva je, zaslužio je, ako ništa drugo bar da se vest o njegovoj smrti pojavi na dnevniku. Ako ga ljudi već nisu poznavali, da znaju koga nisu stigli da upoznaju. Sa skromnim ljudima kao što je on bio bi trebalo biti neskroman u isticanju njegove veličine. Valjda takve ljude kod nas oni koji to uviđaju nazivaju diskretnim herojima.

Vest o njegovoj smrti primio sam nakon dana provedenog u ushićenju, osećaju radosti i ispunjenosti. U nedelju uveče sam sebi rekao: Što je lep život! U ponedeljak: Jebem te živote!

Nakon vesti o njegovoj smrti osećao sam veliku nepravdu. Iz glave mi nisu izbijale rečenice kao što je ona koju izgovara Andreas Sam u Ranim jadima: „Nema pravde na svetu“ , ili početni stih pesme njegovog imenjaka i prezimenjaka:

„Ovoga puta umro je neko blizu.“

Koliko je samo taj stih tada dobio na težini. Stvarno je tada umro neko blizu.

Možda zvuči patetično, ali što kaže Miodrag: „Ali ljudi, patetika je lepa.“

Učio nas je kako se prolazi i kroz teške trenutke. Sećam se melanholije u njegovom glasu dok je na vežbama čitao poslednji pasus priče „Bašta sljezove boje“, onog dela rečenice „ …djeda odavna nema na ovome svijetu…“ . Mislio je tada na oca. Taj čovek je pred nas studente jednostavno stao kao otvorena knjiga. A nas često nije ni morao da otvara, jer je umeo da vidi zašto je neko potišten, u koga je neko zaljubljen. Nas je čitao i kada nismo hteli da se otvorimo. Bio je dobar čitač. „Nema života van književnosti“.

Ne znam kako danas lica ljudi izgledaju kada počnu da misle o njemu, ali znam da se kada završe, osećaju naučeno, ponosno na to što su imali prilike da ga poznaju i da na kraju moraju da mu upute osmeh u svojim mislima, jer nema mesta namrštenom i zagledanom pogledu. Ako je imao misiju na ovome svetu, u Ljigu, u Beogradu na fakultetu, ona je definitivno ostvarena.

Miodraga već godinu dana nema na ovom svetu, a ja se i dalje osećam kao da ću ga sresti tu negde na hodniku fakulteta  i da će prvi put bez ironije upotrebiti ono njegovo čuveno: „Pa šta, pa šta? “

Autor: Marko Savić

Fotografije: Facebook grupa „U sećanje na Miodraga Pavlovića“