Sebični

Jedanaest.

Dve cifre bliznakinje u beskonačnom Univerzumu, koje označavaju početak.

Kraj.

Novi početak.

Intuiciju.

Transformaciju.

Buđenje.

Ona bi da zaplače kada vidi 11:11 na satu, iako oni koji tvrde da mnogo više znaju o Univerzumu od nje, kažu da koje god poruke joj time šalje, nisu za suze. Naprotiv.

Ipak, prvi put je zaplakala desetog. Od prošle zime, nekoliko puta je pomislila kako bi možda sve bilo drugačije da je sačekala termin i došla na ovaj svet jedanaestog. Da je samo još malo sačekala. Da je išla samo malo sporije, da joj se samo malo manje žurilo… Kad progovori o tome, već iz prvog obaranja pogleda vidi se da nije sigurna koliko se to odnosi na dan rođenja i da zapravo žali zbog nekih mnogo kasnijih nečekanja. Dok podigne pogled, izgleda kao da je pak, na neke trenutke, ljude, želje čekala predugo.

Trebalo je da se zove Sara ili Teodora. Skoro je sigurna da bi geni malo drugačije prošetali i da bi u oba slučaja bila lepša, ali ubeđena je da bi Sara bila srećnica. Sara koja je sačekala jedanaesti maj. Sunčano jutro jedanaestog maja, iako se nikad nije pozabavila time da sazna da li je jedanaestog maja, te već davne 1989-te, bilo sunčano. U maju znaju da liju kiše i gužvaju nam planove o dugo čekanom proleću, golim nogama, dugim danima i kasnim zalascima.

Njeni roditelji nisu mogli da se dogovore, pa je na kraju dobila ime po svom dedi, kog nikad nije upoznala. Poslednjih dana svog života skoro da nije prepoznavao njenog tatu, koji mu je svaki dan nosio ručak u Zavod za plućne bolesti, kad je rak na plućima metastazirao na mozak i ubrzo ga odneo, osamdeset i neke, dok se mama i tata nisu još ni upoznali. Nije dočekao unuče “svoje krvi”, razdori u porodici već su se skuvali, a ima razdora koji iznova ključaju, lako i neograničeno mnogo puta. I njena majka je došla na klizav teren, a ona… Ona kao da je bila nesreća u sreći. Sreća koja je neke ljude podsećala na njihovu sopstvenu tugu, koju će, da bi uopšte razumela, morati dobro da poodraste.

Imala je tri i po godine kad je tata nosio njene crteže svojim poznanicima, akademskim slikarima, koji su se, takoreći sa nevericom, oduševljavali njenim talentom i govorili mu o tome koliko je veliko to što treba gajiti i podsticati, a ona je lišena ambicija, nesvesna i samog pojma frustracija, čista od svega odraslog, satima, kao u transu mešala boje i kreirala prizore za koje ne zna da li su tada nešto predstavljali u njenoj malenoj glavi, kao što bi sada, ili je i tog smisla u besmislu bila nesvesna, onako kako samo dete može biti.

Šta bi velika većina dala da nisu izgubili to dete u sebi… Da samo na kratko mogu vratiti tu nesvesnost besmisla koji je svuda i svakog dana. A ona koja je ostala dete, a da to nije ni shvatala, u istim onim momentima u kojima bi da zaplače ili joj to, onako kao letnji pljusak, praćeno zaglušujućim gromovima i potocima koji više ne liju uvek mirno i neprimetno, nego nose automobile niz ulicu, pođe za rukom, pomisli kako je to dete usud. Zločin za koji nije kriva i kazna koju nije zaslužila.

Oktobra 1994-te, poslednji put za narednih desetak godina, videla je bilo koga iz očeve familije. Upoznavaće ih ispočetka kad detinjstvo već bude na izmaku.

Imala je sedam i po kada je krenula na kurs za manekene. Bila je najviša u razredu, čak i među dečacima i deca su je u zadirkivanju zvala “žirafom”, ne znajući da će se jednog dana, kad im godine budu prolazile nezamislivo brže nego što su tada mogli i da sanjaju, njene duge noge, prave kao strela, pretvoriti u nešto skoro toliko moćno kao komad oružja, koji će jedno vreme moći da upotrebi ili ne, kako se njoj ćefne.

Nije je mnogo pogađalo. Ono što jeste bile su reči koje bi je sačekale kod kuće. Ismevanja obučena u šalu, smešnu svima osim nje. Rušenje samopouzdanja prerušeno u savete. Nabeđivanje. Podrivanje svega što jeste, koje se kao najpodmukliji uljez, ko zna otkad dovuklo u kuću da tu ostane i da se ne preda sve dok ne nađe način da ga pobedi. Ili mu pobegne. Ako ikada uspe da mu pobegne.

Imala je jedva dvanaest, ako i toliko, kada joj je prvi dečak za kog je rekla drugaricama da joj se sviđa, stojeći na prozoru velikog hola škole, rekao “Bićeš ti možda lepa kad porasteš”. Dugo ni sama nije znala zašto je to doživela kao prvo, veliko poniženje i danima ga teško varila, sasvim tajno i u tišini, ne rekavši ni reči majci i babi kojima je inače pričala skoro svaki detalj svojih školskih dana.

Skoro petnaest kad joj se prvi put stvarno svideo dečak. Ne. Kad se zaljubila u dečaka. Nijedna njena drugarica to nikad nije ni naslutila. Upisao je gimnaziju daleko od Beograda i odselio se. Saznala je to i neke stvari koje takođe nikada nikome iz društva nije rekla, od mame, kojoj je rekla razredna, koja je grlila onda kad mama više nije. Koju je, između ostalog zato, silno volela onda kad se pomalo stidi da prizna da mamu možda više nije.

U pravu je bio ko god da je rekao da se o najvećim ljubavima uvek ćuti.

Sa petnaest je osvajala svet.

Naučila da ispravlja kosu i skratila šiške.

Skoro ceo osmi razred provela u minićima i mrežastim dokolenicama.

Upisala drugi, pravi kurs za manekene i postala jedna od najboljih.

Još i sad može da oseti adrenalin dok hoda po pisti, onaj nalet svega i svačega oko solarnog pleksusa, što je obožavala samo zato što je bilo jedna od stvari koje su joj budile osećaj blizak letenju.

Let će postati njen život.

Pretiće da joj ga oduzme.

Godinicu i nešto kasnije, jedna agencija predložiće njoj i njenoj mami da otputuje u Italiju i potrudi se oko svoje eventualne karijere foto-modela ili lica na reklamama, ali odbiće, jer želi let. Za osvajanje pista nedostaje joj par bosonogih centimetara. Ko bi, do pre neku godinu, pretpostavio da “žirafica” do male mature više ni među drugaricama neće biti najviša. U ovome ili onome, ali osećala je kao da je izvojevala još jednu pobedu.

Nad prošlošću.

Nad svime što je doživljavala kao anatemu budućnosti o kojoj je sanjala.

Sa zadovoljstvom koje niko ko nije bio ono “dobro dete”-Vukovac, a ranjeni buntovnik ispod, ne zna koliko je slatkog ukusa, dobijala je prve dvojke, pa čak i kečeve u gimnaziji u koju su je prebacili, nakon što je u prvu koju je upisala sa sto i nešto bodova, kategorično odbila da odlazi.

Sa petnaest se prvi put poljubila.

Prvu borbu za ljubav platiće svojim šesnaestim rođendanom, za koji je, pod uticajem američke pop kulture uz koju je odrasla, verovala da je jako važan, ali ni sama nije mogla da zamisli zašto će joj trebati narednih skoro deset da ga preboli. Svojih šesnaest godina, ne rođendan. Ne “ljubav”.

Drugu fakultetom i onim što je ostalo od mamine familije da čestita rođendane, dolazi na slave, progovori sa njom duže od deset sekundi kad se prevari da se javi na fiksni. Uskoro će početi jednostavno da ga pušta da zvoni.

Treću samopouzdanjem.

Četvrtu slobodom.

Borbe, ne ljubavi.

Tako je to sa ljudima koji su samo jednoj svetinji i sopstvenim životom odani. Njima čitav život nepotpunih ispunjenja i privida ne vredi koliko sto malih smrti, samo da se dočeka ono za šta se živi.

Godinama oseća potrebu da slika, ali ne čini to, kao da kažnjava sebe za jednom odbačeni talenat, a zapravo samo ne veruje sebi da će boje ikad reći ono što reči mogu. Bar ne njene boje. Ne njenim rukama. Valjda zato što su učinili da poveruje da ni njene reči, ni njene ruke, nikad nisu rekle ničeg dovoljno. Nikad ni za šta dovoljno.

Našla je ono što voli i pustila da je ubije. Ono što su zaboravili da nam kažu je da kada nađeš ono što voliš, nećeš se pitati da pustiš ili ne. Ubiće te ako poželi. Ubiće te ako mu padne na pamet. Ili ako mu ne padne na pamet na vreme.

U maju znaju da liju kiše toliko obilne da ti odnesu ono što najviše voliš i sa njim deo tebe. Onaj deo u kom si zapravo ceo ti. Onaj deo u kom dete slepo i gluvo za svako zlo, u transu meša boje i instinktivno kreira lepotu.

Danas sedi preko puta njega za stolom, u kafiću na Vračaru u kom su već jednom bili, i smeje se, na momenat čak toliko glasno da je on kroz smeh opomene da će svi čuti šta pričaju. On ne zna da ona poslednji put veruje Univerzumu, jer ga voli uprkos svemu, baš kao i njega, a i ništa joj drugo nije preostalo. Ona danas ne zna hoće li ove godine čuti vatromete u ponoć.

Imala je dvadeset osam kad je upoznala ljubav.

 

Autorka: Hristina P.

Fotografija: weheartit.com