16 nov Sazvežđe na tvojim leđima

Noćas bih pretrnula, u tvojim očima. Hladnijim od ovih kasnih novembarskih sati. U toj dubini iz koje nikada nisam imala snage da izronim, koliko god se odupirala. Još uvek se praćakam i grčim na dnu tvog dna. U tom zamračenom ćošku tvog bića. Koji je samo meni, dovoljno zanesenoj, bio očigledan. I samo ja, kao one najveće budale na ovoj planeti, mogu svesno da zalutam u nesvest. U neotkrivene i nepristupačne segmente tvojih misli. I da mislim, ono što nikada nisi mislio. Verujući da je to najrealnija stvar koju ću stvoriti.

 Samo meni može da bude jasno, zašto ništa ne razumem, i zašto se nikada nisi potrudio da mi se objasniš. Da razjasniš, to što mi nikada nije trebalo jasno. I samo meni ćeš moći da govoriš sve besmislice, dok u njih verujem kao u najsmislenije reči koje su izgovorene.

Meni ni sada ne treba noć. Trebaš mi ti. U noći. Onako pokisao i pospan. Da uneseš svu hladnoću novembra, u tim očima koje se nikada neće ugasiti.

Trebaju mi tvoje promrzle šake, da ugreju sve što se zaledilo u meni. Da ti se rastopim na ramenu, i skliznem po koži, kao paleta svih kišnih boja. Glatka i blještava. Lagano. Do stopala. Da ti se razlijem preko svakog nerva, dok ne dosegnem do mozga. Možda me prepoznaš, ako ti okupiram sve nervne receptore, i zagušim misli.

Ili te samo pustim da spavaš, na stomaku, kao i uvek, kada sanjaš kosmos. Na tvojim leđima već blješte neke zvezde, veće od onih kosmičkih sazvežđa. Snovi su ti ucrtani u kožu. I niko neće moći da ih razume.

Autorka: Dragana Marković

Fotografija: Dragana Marković

Processed with VSCO with m5 preset