10 feb Savršena slika

Hodam tako i u trenutku očima uhvatim prizor i pomislim, kakva savršena slika.

I uzmem da je zabeležim, i čujem taj iritirajuće poznat zvuk, zvuk trenutka panike i straha novog doba, i zvuka koji nam kontroliše život, a da smo potpuno toga nesvesni, zvuk poznat kao – prazna mi je baterija.

I šta sad?

Prva misao koja se formira u mojoj glavi je, ali momenat je savršen, hoću da ga zapamtim zauvek. Hoću da svaki put kad pogledam tu sliku, znam kako sam se osećala u tom trenutku dok gledam u to što gledam. I shvatim da sam iste sekunde slagala sebe. Neću. Neću ga upamtiti, ne na slici. Verovatno više nikad neću ponovo ni pogledati. Sigurno neću, jer ću već sledećeg biti zauzeta za traganjem novog trenutka, koji će biti bolji od prethodnog, veći, lepši, do sada neviđen. I samo  ću nastaviti sve dalje i dalje tražiti, i tražiti, i tražiti te svoje „savršene momente“, jer uvek može bolje.

Vreme kad mi je prazna baterija me je vremenom naučilo jednu stvar. Ti trenuci, kad se dese, nije mi najmanje važno da drugima pokažem te “savršene slike i kako se osećam“, važno mi je da osećam taj trenutak kao savršen.

Ali kako da drugi znaju da sam srećna, ako im ne pokažem. Kako da drugi vide da mi je dobro ako ne izgledam, kako da drugi stvore sliku o mom životu, ako slike nema. Nije mi važno, jer ja ne mogu više da živim za druge, a drugi život nemam.

Tad kad mi je prazna baterija, puno mi je srce. I najsavršenije slike, uhvatim rečima.

slika 1. – Bela muška košulja na drvenoj vešalici, nemarno okačena da se suši po oblačnom danu, iako vreme preti da će da padne kiša.

slika 2. – Plastične stolice pastelnih boja, naslagane jedna na drugu i vezane za banderu od strane čuvara luna parka, u predvečerje na šetalištu pored reke.

slika 3. – Senka belih rada osvetljenih noćnom lampom na zelenom zidu.

slika 4. – Lista  pesama na youtube-u.

slika 5. – Brusketi sa humusom, maslinovim uljem i prženim leblebijama, špricer i dva osmeha.

slika 6. – Miris omekšivača sveže prostranog veša u dvorištu, razapetog na kanapu između dve motke.

slika 7. – Žuti narcisi u belom zgužvanom papiru sa Zelenog venca.

slika 8. – Sviđaš mi se.

Te slike vidi onaj ko treba. A komora u kojoj se te takve slike razvijaju, zove se pretkomora.

Autorka: Julija Dukić

Fotografija: favim.com